''Lažno buđenje'' i Anomalija #1
Pre gotovo 2 godine učestvovao sam na konkursu koji je organizovalo društvo ljubitelja fantastike ''Lazar Komarčić'' - konkurs je bio za kratku priču sa elementima fantastike.
Pre nekoliko dana, zbirka najuspešnijih radova koji su pristigli na isti konkurs je objavljena. Moja priča, ''Lažno buđenje'' ušla je u izbor 18 priča i veoma mi je drago zbog toga. U njoj, priča prati mladog istraživača koji radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i testira novi lek, koji poseduju sposobnost da osobama pruži ogromnu mogućnost istraživanja sopstvenih snova kroz lucidnost. U toku istraživanja, on, međutim, počinje da primećuje prisustvo svoje bivše devojke, koja se nalazi na Novom Zelandu, i to u komi, nakon što je doživela nesreću.
Dragi, neozračeni građani
Besmrtnim rečima velike Marije Kiri, sa plutonijumom, uranijumom i ostalim radioaktivnim govnima se ne smemo zajebavati. Mi ovo shvatamo i nama možete verovati, jer mi smo državni radnici, a samim tim i (vrlo verovatno, statistički gledano) vaši partijske kolege. Mi naše državne poslove ispunjavamo veoma ozbiljno, a pogotovu ukoliko uključuju emisiju štetnog zračenja. Koje nema, naravno, govorimo samo hipotetički.
Institut u Vinči, osim što sjajno obavlja posao koji ima nekakve veze sa radiokativnim stvarima i tako time, u poslednje vreme dolazi u žižu javnosti po raznim netačnim medijskim izveštajima. Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije odgovorno tvrdi da nikakvih akcidenata nije bilo, niti da znamo šta tačno ta reč znači, pošto je većina nas završila Ekonomski i Pravni fakultetu ili nekakav privatni menadžment, ali to još uvek nismo priznali pa im računamo samo srednju školu.
(Dalje)
Udovi
Doktor je pokušavao da pronađe arteriju i zaustavi krvarenje. Čovek je pucao sebi u nogu neposredno iznad kolena. Sačma je samlela kost i mišiće, a sada se koprcao i vrištao dok su zaposleni u hitnoj pomoći činili sve što mogu da ga zadrže u životu. Kako su sekunde tekle, čovek je bio sve mirniji i mirniji.
- Uskoro ću biti ceo. Glas na telefonu nije lagao – skliznulo je sa njegovih usana zajedno sa malo pljuvačke kada su ga napokon odgurali u operacionalnu salu.
Doktor je obrisao znoj i pošao da zameni krvavu odeću.
Nekoliko časova kasnije, pred kraj njegove smene, izašao je ispred bolnice i pridružio se kliničkom psihologu koji je takođe izašao na pauzu.
(Dalje)
Pronađi uljeza u predizbornoj pesmi ''Oda radosti''
Pažljivo analizirajte pesmu, posebno tekst, koji ide preko numere ''Oda radosti''. Svaka strofa poseduje jednog ili više uljeza, tojest pojam koji je na neki način ugrozio ili ugrožava perspektivu Srbije u evropskoj porodici.
1. Pariz, London, Madrid, Big Ben, Berlin, Raška, Novi Sad
(Dalje)
Bokijev Kadet
Sedimo ispred kafane ''Tašmajdan'', pijemo pivo i pričamo o životu. Osim mene, tu je Mirkaš, odeven u njegovu novu, pijačnu Adidas trenerku i jednako pijačne Adidas patike, i Vladan, ceo u teksasu, uz naravno, neizostavne kaubojske čizme, jebale ga čizme.
- Radoše, ‘ajde donesi nam još tri piva, i piši mi na crtu, keš mi je zastao u robi, nekoj, znaš već kako to ide.
- Znam, znam - klima Radoš glavom, debeli, krezubi konobar koji je tu radi verovatno od vremena kralja Milana. (Dalje)
Pas, dva psa i svetlo na nebu
Nedavno sam ponovo došao do kamkodera koji sam dobio pre nekoliko godina, i počeo da ga malo nosim sa sobom. Usput, snimio sam neke stvari koje su mi pale za oko, i izmontirao ih u kratak, recimo, film. Oko toga sam potom napisao jednako kratku priču, bez radnje ili zapleta, više nalik na naraciju. (Dalje)
Američka srednja škola – okruženje za svaku priču
Nikada nisam bio u Sjedinjenim državama. Nikada nisam kročio ni u jednu obrazovnu instituciju ove zemlje, niti znam kako tačno one funkcionišu (da li je sistem univerzalan za sve države, ili postoje razlike između srednjih škola u Arkanzasu i Severnoj Dakoti). Međutim, to uopšte nije bitno. Pop-kultura mi je pokazala i prikazala stotine srednjih škola, i hiljade učenika.
(Dalje)
Tramvaj broj 9
Stižem u Beograd oko sedam. Napolju je svetlo, a autobuska stanica izgleda odbojno, kao, valjda, i svaka druga stanica na svetu. Niski taksisti me odmah saleću.
- Treba taksi, hoćeš taksi, taksi, taksi?
Trudim se da ih ne gledam u oči. Obučeni su slično, imaju tamna lica, ne znam da li od prljavštine ili sunčanja. Smeškaju mi se, i deluju mi potpuno odvratno. Moguće je da se samo tripujem, ipak sam nedavno ustao, a spavao sam veoma loše. Trudim se da osetim uzbuđenje zbog putovanja, koju mrvicu radosti zbog susreta sa novim, nepoznatim, ali nema toga u meni. Samo sam nervozan i pun negativnog naboja, poput čoveka koji očekuje loše vesti. Znam da je to zato što kompletno putovanje shvatam previše ozbiljno. To mi je jasno, ali ne mogu da se odmetnem osećanju.
(Dalje)
''Brojanje vremena'' u Emitoru 481
Veoma mi je drago da mi je priča ''Brojanje vremena'' ušla u novi broj časopisa ''Emitor'' koji izdaje društvo ljubitelja fantastike ''Lazar Komarčić''.
Ovaj 481. broj je tematski, tako da smo, drugi autori i ja, pisali ''detektivsku priču'', ali sa, logično, elementima fantastike.
Koncept mi se odmah svideo, a ubrzo potom sam dobio ideju o čudnom svetu gde ljudi nose časovnike koji u različitim intervalima određuju vreme, a sistem ''zvukova'' određuje različito doba dana.
U tom svetu, dva istražitelja pokušavaju da reše niz ubistava, dok se oko njih nešto mnogo ozbiljnije dešava. (Dalje)
Ne paničite: Vi čitate tviter biografiju
Osećaj vam je sigurno poznat: samo želite da pogledate kako određena osoba izgleda, i zato odlazite na njenu ili negovu tviter profil stranicu. Umesto fotografija sa plaže koje vam jasno pokazuju oblik tela, lice osobe i mokar kupaći koji ocrtava polne organe, dobijate prizor iz njihovog omiljenog filma ili fotografiju prirode. Razočarani, polazite da zatvorite prozor, ali, bez obzira što to ne želite, bacate pogled na jednu ili dve rečenice njihove biografije.
U samo jednoj sekudi, razočaranost prelazi u ubilački bes dok se pitate kako je moguće da u tako malo reči neko može da izazove tako užasnu reakciju.
Od pesničkih citata, do lažnog predstavljanja sopstvenog poslovnog uspeha na polju internet promocije i/ili tehnologija, biografije su zaista pošast za vaš centralni nervni sistem.
Ali, ne paničite! U nastavku će sve moguće varijacije biti objašnjene.
(Dalje)
Pokojnik: Deo trideset prvi
Pao je na leđa i osetio kako mu udar izbija vazduh iz pluća. Zastenjao je, a iznad, serija eksplozija oslobodila oblak prašine iz zidova groba. Rastresita zemlja na dnu rake ublažila je pad, ali je Stojan ipak jedva uspeo da se uspravi. Zabio je šaku u tlo pored stopala, i izvukao leptir koji je tu zakopao. Presekao je metalnu nit sa nožnog zgloba i otkopao pištolj koji je, u plastičnoj kesi, takođe sakrio. Uši su mu zujale od detonacija dok je čekao još nekoliko sekundi, u slučaju da se neka od granata nije odmah aktivirala.
(Dalje)
Anđeoski ožiljak
Kada ljudima pričam da mi je anđeo ispunio jednu želju, obično mi ne veruju. Doduše, obično im to pričam oko Futoške pijace ili kod one trafike između autobuske i železničke stance, kada već pomalo smrdim na rakiju i sopstveni urin. Ili dok ležim na trotoaru i vičem na prolaznike, mortus pijan.
Međutim, priča je istinita, ožiljka mi mog!
(Dalje)
Pokojnik: Deo trideset
- Tvoja deca su bezbedna. Stavio sam ih u autobus i poslao u Niš - Stojan je govorio gledajući u Milicu. - Ni ne znaju šta se dogodilo.
- Kako to misliš. Šta pričaš, bre?! - Kik je zakoračio prema njemu sa podignutim oružjem, ali ipak zastao. - Gde su mi deca?
- Nazovi policiju u Nišu. Traži dečaka i devojčicu koji su izgubljeni na autobuskoj stanici.
Kik se okrenuo ka nekom od drugih ljudi i tiho mu se obratio. Čovek je izvadio telefon, udaljio se i obavio kratak razgovor.
- Ako im se nešto desilo... - Kik je počeo da preti, ali nije završio.
- Ništa im se nije desilo. Pusti Milicu.
- Stavio si dvoje dece na autobus i poslao ih negde same, samo tako? Ti si bolestan. Ti... - bezuspešno je tražio reči.
(Dalje)
Taksistin paradoks
Svečana sala bila je uskomešana, a onda su neki među publikom primetili da na ulazu stoji profesor. Polako, žamor je zamro, a on, tek kada je sala postala savršeno tiha, počeo da se spušta niz stepenište.
Na dnu sale, okrenuo se ka auditorijumu i raširio ruke.
– Šta je – glas mu se jasno čuo u prostoriji, – glavni problem naše zemlje? Svi se ovo pitate, dan za danom, i, svako u svom akademskom domenu, traži odgovor. Uvažene kolege, smatram da sam ovaj odgovor pronašao.
(Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest devet
- Zdravo Nebojša.
- Evo me. Gde su mi deca? - Kik je stao desetak metara ispred njega.
Stojan, stojeći pored otkopanog grobnog mesta, primetio je pokret iza Kika, nešto nalik na leđa koja se šunjanju između spomenika. Bila je noć, ali je nebo bilo vedro, a on sedeo u mraku dovoljno dugo da mu se oči relativno priviknu.
- Čak i kada sam stavio nož pod grlo tvoje dece, tvoje jebene, rođene dece, ti si ostao kukavica. Slab, tužan jadnik - Stojan je odmahnuo glavom, a kapuljača ostala na mestu. - Kako si ti bedno stvorenje, Nebojša.
- Šta pričaš, bre?! Gde su mi deca?! - Kik se proderao, u Stojanovim očima samo tamna figura kod koje je prepoznavao jedino glas. (Dalje)
