Četvrtak, Maj 30, 2013
Marko Šelić i roman “Zajedno sami”
“Iznenađenje - svi ste mrtvi!”, mogao bi da se nazove narativni manevar koji se često viđa u filmovima, serijama, a najduže od svih medija, prisutan je u književnosti. Roman Marka Šelića po imenu “Zajedno sami” koji sam nedavno pročitao bazira se na istom konceptu, ali koji je provučen kroz “balkanski” filter.
Nakon čitanja, imam utisak da je autorova namera na početku pisanja bila da svoj stil gurne u prvi plan. Ovaj osećaj dobijam usled velikog broja isčašenih i neobičnih poređenja, spojenih sa dosta humora, koja često štrče i to je, pretpostavljam i njihova namera. Večina njih funkcioniše, ali isto tako značajan broj prosto nema nikakvu svrhu i deluju neprirodno u odnosu na širi tok teksta u okviru kog se nalaze. U tim trenucima, stil mi je više izgledao kao autorova lojalnost konceptu koji je zacrtao, čak i kada mu je delovalo da isti radi protiv dela, a ne za njega.
U zapletu, koji opisuje autobus zaustavljen u limbu, ispunjen preminulim građanima Srbije (iako geografija se ni u jednom momentu ne ističe jasno) zvuči već prežvakano, i manje-više jeste: postepeno, u manjim pričama, mi saznajemo njihove sudbine i način na koji su posmatrali svet, a potom i zagrobni život. Autor ovde pokušava da dodirne mnoge socijalne i kulturološke teme, od politike, religije i običnog života građana, ali ništa od toga nije ostavilo prevelik utisak na mene, pre svega zbog odsustva bilo kakvih ideja koje nisu samo lepšim rečima pretočeni generalni stavovi većine građana, koji iako jesu tačni, ne donose ništa novo i konstatuju očigledno. U umetnosti koja se bavi našom sadašnjošću, radije bih video ubedljive i promišljene neistine, nego neubedljive i besmislene istine, ali to je već možda moj problem.
Veći problem romana počinje pri njegovom kraju, kada je autor, svesno ili nesvesno, ispustio priču iz “balkanskog” filtera i vratio je na kolosek standardnog horor romana, kada se stvara konflikt i gde isplivavaju tamne strane pojedinaca, sasvim po receptu Stivena Kinga, bez obzira što sama postavka zagrobnog života negira takvu atmosferu (u globalu, svi likovi u “Zajedno sami” nisu previše pogođeni smrću, bez obzira na puno malih detalja koji govore suprotno). Sam kraj uspeva da izbegne ovaj pravac, ali ostaje u “zoni vanile”, gde se sve dovodi na svoje mesto, ali tako da završnica ispada samo simpatično, a nikako upečatljivo.
Čini mi se kao da je roman zamišljen kao delo koje sadrži nekoliko ideja o kojima se može razmišljati, prvenstveno o našoj svakodnevici i stvari koje su nam, ispravno ili neispravno, jako važne, sve dok nam smrt ne pruži drugu perskeptivu. Umesto toga, “Zajedno sami” je veoma čitljivo delo, koje drži pažnju, ali je mene uhvatilo široko i plitko, umesto da je dodirnulo bilo koju dublju tačku.
