Pokojnik: Deo trideset prvi
Pao je na leđa i osetio kako mu udar izbija vazduh iz pluća. Zastenjao je, a iznad, serija eksplozija oslobodila oblak prašine iz zidova groba. Rastresita zemlja na dnu rake ublažila je pad, ali je Stojan ipak jedva uspeo da se uspravi. Zabio je šaku u tlo pored stopala, i izvukao leptir koji je tu zakopao. Presekao je metalnu nit sa nožnog zgloba i otkopao pištolj koji je, u plastičnoj kesi, takođe sakrio. Uši su mu zujale od detonacija dok je čekao još nekoliko sekundi, u slučaju da se neka od granata nije odmah aktivirala.
(Dalje)
Pokojnik: Deo trideset
- Tvoja deca su bezbedna. Stavio sam ih u autobus i poslao u Niš - Stojan je govorio gledajući u Milicu. - Ni ne znaju šta se dogodilo.
- Kako to misliš. Šta pričaš, bre?! - Kik je zakoračio prema njemu sa podignutim oružjem, ali ipak zastao. - Gde su mi deca?
- Nazovi policiju u Nišu. Traži dečaka i devojčicu koji su izgubljeni na autobuskoj stanici.
Kik se okrenuo ka nekom od drugih ljudi i tiho mu se obratio. Čovek je izvadio telefon, udaljio se i obavio kratak razgovor.
- Ako im se nešto desilo... - Kik je počeo da preti, ali nije završio.
- Ništa im se nije desilo. Pusti Milicu.
- Stavio si dvoje dece na autobus i poslao ih negde same, samo tako? Ti si bolestan. Ti... - bezuspešno je tražio reči.
(Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest devet
- Zdravo Nebojša.
- Evo me. Gde su mi deca? - Kik je stao desetak metara ispred njega.
Stojan, stojeći pored otkopanog grobnog mesta, primetio je pokret iza Kika, nešto nalik na leđa koja se šunjanju između spomenika. Bila je noć, ali je nebo bilo vedro, a on sedeo u mraku dovoljno dugo da mu se oči relativno priviknu.
- Čak i kada sam stavio nož pod grlo tvoje dece, tvoje jebene, rođene dece, ti si ostao kukavica. Slab, tužan jadnik - Stojan je odmahnuo glavom, a kapuljača ostala na mestu. - Kako si ti bedno stvorenje, Nebojša.
- Šta pričaš, bre?! Gde su mi deca?! - Kik se proderao, u Stojanovim očima samo tamna figura kod koje je prepoznavao jedino glas. (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest osmi
Sedeo je pored groba svoje majke. U daljini, dok je zimski dan bacao poslednje tragove svetla preko horizonta, mogao je da vidi prve kuće Veternika. Novosadsko novo groblje prostiralo se oko njega u svim pravcima, poput ogromne fleke mermera, trulog cveća i rastresite zemlje koja je na tu livadu pala sa neba. Vazduh je mirisao prepoznatljivo, na zelene grmove i sredstva za čišćenje. Stojan, zgrčen od hladnoće i bolova, razmišljao je o prošlosti.
(Dalje)
Pokojnik: Deo dvadeset sedmi
- Gde ju držite?
- Kuća u Ledincima.
- Odvezite Milicu u grad - Stojan se preračunao u sebi. - Dajte joj jedan mobilni i recite da me nazove na ovaj broj kada je ostavite, za tačno 60 minuta. Posle ćemo ponovo pričati. Da li me razumeš?
- Vratićemo ti pičku u grad, pustiti je, a onda bi trebalo da te nazove. Razumeo - Kik je ponovio njegove instrukcije.
- Nemoj biti prost.
Veza je zanemela na trenutak.
- Izvini - bila je poslednja stvar koju je Kik rekao pre nego što je prekinuo. (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest šesti
- Jesi mi ubio majku? - Kikov glas je jedva čujno drhtao.
- Daj telefon Milici - Stojan je naredio, i kratko mahnuo deci koja su se igrala ispre njega.
- Gde su mi sin i ćerka?
- Slušaj me Nebojša. Neću to ovo ponoviti. Daj mi Milicu, odmah.
Čuo je kako veza šušti, a glasovi mrmljaju u pozadini. (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest peti
Pogledao je preko Anđelinog ramena i video da deca trče prema ogradi. Jedan trenutak bio je neodlučan, a zatim ispružio praznu šaku prema ženi. Povukao ju je unazad, ka sebi.
- Mobilni - stavio joj je nož ispod vrata.
- Nemoj... - uzeo je uređaj iz njene šake.
- Da li postoje kamere u kući?
- Da.
- Nećete dati snimke policiji. Recite da ih nema. Da ne snimaju. Razumeš?
- Bože. Nemoj povrediti decu... - vrh noža joj je probio kožu. - Razumem. Razumem! (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest četvrti
- Da? - starija žena otvorila je vrata.
- Gde su deca? - Stojan se progurao pored nje i zakoračio u kuću.
- Molim? Ko ste vi?
- Poslao me je Kik. Deca su u opasnosti. Brzo, gde se nalaze? - ušao je u prostranu dnevnu sobu, tražeći pogledom dodatne telohranitelje.
- Šta? O čemu to govorite? Da li vas je Nebojša poslao? Šta se dešava? Ako ne izađete iz kuće, pozvaću momke koji su tu, odmah napolju - preteće je izvadila telefon iz džepa.
Stojan se zaustavio i okrenuo ka njoj. (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest treći
Zavirio je iza ugla, i odmah prepoznao dva telohranitelja - jedan je stajao ispred kuće, a drugi, kako je Stojan pretpostavljao, bio tip koji je sedeo u džipu parkiranom nekoliko metara dalje.
Bilo mu je očigledno da su čuvali vilu koju je tražio.
Razmišljao je nekoliko trenutaka kako tačno da napadne, a onda je navukao kapuljaču i samo ušao u ulicu. (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadeset drugi
Ostavio je Mikijevo telo u kući i izleteo na ulicu. Adresa koju je tražio nalazila se u Adamovićevom naselju i pošao je ka njoj peške, pošto je znao da mi nije potrebno više od dvadesetak minuta. Oružje ispod njegovog kaputa zveckalo je pri svakom koraku i udaralo jedno o drugo. (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest prvi
- Jebo te otac, vid’ ti ovog komandosa! - poručnik je dreknuo. - Pa šta si nam to doneo, sveca ti jebem?
Stojan je držao mladog vojnika za ruke i gurnuo ga na kolena.
Prvi put od kako je završio specijalnu obuku i stigao na ratište, dobio je pravi, borbeni zadatak. Čitav dan provlačio se kroz ruševine sela nadomak manjeg grada oko kog su se vodile borbe, tražeći neprijateljskog snajpera. Pronašao ga je u sumrak i sačekao da padne noć. Međutim, pre nego što je stigao da se uvuče u višespratnu kuću, čovek u uniformi je izašao i otišao da piša. Stojan ga je pratio i trenutak kasnije, stavio mu nož pod grlo. (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadeseti
Sa kalašnjikovim u šakama, nogom je razvalio ulazna vrata. Šarke su se iskrivile, a šperploča popucala kao šećerna tabla. Usamljeni šraf iskočio je iz ležišta i preleteo preko sobe. Nije ni probao da li je brava bila zaključana. Stojan je stezao zube od glavobolje, a kapuljača mu je grlila lobanju.
Miki je sedeo na kauču.
- Šta... - spustio je ruke na sedište kao da će da ustane, ali ih je podigao kada se cev okrenula ka njemu.
- Ne moraš da ustaješ - Stojan se trudio da zvuči smireno.
- Šta se dogodilo?
- Preživeo sam - i dalje je u ustima osećao ukus krvi iz nosa. - To se desilo. (Dalje)
Pokojnik: Deo devetnaesti
Podigao je jedan od dva odbačena kalašnjikova koji su bili uredno naslonjeni na ogradu kuće, kao i redenik iz drugog. Izašao je na zemljani put i pošao prema Klisi, a iza sebe ostavio mrak i zapomaganja iskasapljenih mladića.
Prebacio je pušku preko slobodnog ramena i ostavio da visi ispod kaputa, zajedno sa sačmarom.
Stojanov um je goreo. Pri svakom udahu osećao je krckanje rebara oko meste gde ga je zrno pogodilo. (Dalje)
Pokojnik: Deo osamnaesti
Džepovi, koji su mu do pre nekoliko minuta bili puni patrona, sada su bili polu-prazni.
Čekala su ga petorica. Dok ih je posmatrao, zaključio je da bi samo dvojica imala šanse da mu se nekako suprotstave - svaki je nosio kalašnjikov, i očigledno su učili da ih koriste na sličnim mestima kao i Stojan. Oni su, međutim, poslali dvojicu mlađih gorila na tavan, gde je prvo ušao, a sami izašli napolje, verovatno očekujući da je buka na tavanu samo diverzija. Unutra su ostavili trojicu sa premalo godina. Da nije slučajno nabasao na jednog od njih, Stojan je sumnjao da bi uopšte dobio metak. (Dalje)
Pokojnik: Deo sedamnaesti
Igla je izašla iz ležišta, kašika se otkačila od tela i odletela u stranu. Stojan je otvorio šaku i ispustio granatu.
U daljini, iza trošnih zidova napuštene kuće, čuo je pometnju i nerazgovetno, panično mumlanje.
Metalni predmet, sa njegovom neravnom površinom, polako se skotrljao niz njegova rebra, a zatim, kada je izgledalo da će se zaustaviti negde oko kuka, sklizuo na pod. (Dalje)
