leadboard premotaj roman Ivica Milarić

Petak, Decembar 16, 2011

Pokojnik: Deo osamnaesti

Džepovi, koji su mu do pre nekoliko minuta bili puni patrona, sada su bili polu-prazni.
Čekala su ga petorica. Dok ih je posmatrao, zaključio je da bi samo dvojica imala šanse da mu se nekako suprotstave - svaki je nosio kalašnjikov, i očigledno su učili da ih koriste na sličnim mestima kao i Stojan. Oni su, međutim, poslali dvojicu mlađih gorila na tavan, gde je prvo ušao, a sami izašli napolje, verovatno očekujući da je buka na tavanu samo diverzija. Unutra su ostavili trojicu sa premalo godina. Da nije slučajno nabasao na jednog od njih, Stojan je sumnjao da bi uopšte dobio metak.
Da su samo zadržali dva tipa sa puškama u kući, priča bi možda bila drugačija. Ovako, Stojan je samo menjao patrone dok je išao od sobe do sobe, i stojeći uz vrata, pucao iz obe cevi bez gledanja. Ovog puta, u patronima su se nalazile metalne kuglice, a ne zrna soli.
Prva dvojica, među kojima se nalazio i njegov nesuđeni ubica, odmah su se skotrljali niz stepenište. Trećeg je sačma pronašla u kuhinji.
Dok se kretao, lomio je sijalice i obarao reflektore koje su postavili po kući.
Potom je otvorio ulazna vrata. Napolju, čuo je klikove kalašnjikova.
 - Ovi su mrtvi. Ako se okrenete i odete, neću vas tražiti - obratio se mraku.
Nije bil ni naznake nekakvog razgovora, ali je čuo da se vrata od kapije otvaraju, kao i paljenje automobilskog motora.
Lagao je. Sva trojica u kući i dalje su disala, iako su bili ranjeni i ozbiljno povređeni. Da nije smanjio količinu baruta u čaurama, laž bi bila istina.
Jedan je bio svestan, iako mu je sačma istačkala stomak i prepone, a sitni izvori na svakoj rupi lagano krvarili.
 - Zovi... zovi pomoć - promrmljao je.
 Stojan je rasklopio leptira i vrlo polako zabio vrh u mladićevo rame. Kuća se nalazila u polju, i bila udaljena bar stotinu metara od bilo čega, ali je Stojan ipak pomislio da će neko čuti njegov vrisak.
 - Koga ste čekali?
 - Nekog tipa koji nas je opljačkao.
 - Kog tipa?
 - Tebe.
 - Kako se zovem?
 - Po... Pokojnik? - mladić je bio nesiguran.
 - Kako ste znali da dolazim?
 - Kik. Kik nas je okupio. Mi smo iz njegove ekipe - zastenjao je, a Stojan se setio da ga je već jednom sreo, iste večeri kada je pomogao Mikiju. - Doveo nam je i dodatna dva tipa. Postavili smo svetla po kući, zatvorili sve ulaze... osim jednog. Trebalo je da te roknemo čim otvoriš vrata.
 - Ušao sam preko tavana.
 - A? - smušeno je primetio mladić. - To se nismo... setili.
 - Slušaj me pažljivo - Stojan mu se približio i počeo da mu opipava džepove. - Smiri se sada malo. Nemoj misliti na bol. Diši duboko - napipao je nešto kockasto i izvukao mobilni telefon.
Stojan je uneo broj koji je naučio napamet.
 - Je li rešeno? - glas je zvučao besno.
Ništa nije rekao, već je stavio slušalicu mladiću na uho.
 - Kik? E Kik, čoveče, ovaj tip je upao i AAAA!
Sečivo je prošlo pravo kroz njegovu očnu jabučicu, a zatim se okrenulo. Mladić se tresao i izvrtao, ali Stojan mu je kolenom pritisnuo glavu o pod. Oči su se raspadale kao želatin.
 - Da li si i dalje tu?
 - Jesam - Kik se trudio da zvuči smireno.
 - Dolazim po tebe. Dolazim po sve vas.
 - Misliš da to ne znamo? Zar misliš da ne znamo sve? - Kik je pokušao da se nasmeje, a zatim prekinuo vezu.
Svega nekoliko sekundi kasnije, na broj je stigla sms poruka.
Stojan ju je otvorio i pročitao.
U njoj se nalazio telefonski broj. Mikijev broj, tačnije.

[Odgovori]

uh...Opet cu reci,sa nestrpljenjem cekam svaki nastavak...

Comment by zvezdatvoja (12/16/2011 18:31)

[Odgovori]

Puf. Nije lako čitati ovo...

Comment by sanjarenja56 (12/16/2011 19:00)

[Odgovori]

Hvala što čitate! :) Sledeći petak, isto mesto ;)

Comment by Ivica (12/16/2011 19:08)

[Odgovori]

..kad ti kažeš :))

Comment by sanjarenja56 (12/16/2011 20:07)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me