Status kandidata, možda
Poštovani sugrađani.
Kao što verovatno znate, danas, na sastanku Saveta za opšte poslove EU raspravlja se o statusu kandidata za našu zemlju. Ovaj utorak predstavlja ključan trenutak za budućnost Srbije i od neprocenjive važnosti je za njen dalji razvoj.
(Dalje)
Iranske nindža-žene
Video sam vest da Iran obučava žene da pomoću borilačkih veština brane zemlju. Pre nekoliko godina, pročitao sam nešto slično (doduše, malo ozbiljniju vest), a priču o irankama ugradio u osmo poglavlje jedne duže priče (nazovimo ga roman No. 3), zajedno sa mnogo morbidnijom pričom o upotrebi dece za vreme Iransko-iračkog rata.
8.
Femena je stajala na olupini američkog tenka.
Iranska visoravan prostirala se u svim pravcima. Iza nje bila je domovina, a ispred, negde pored zagasitog Sunca, Irak. (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadeset sedmi
- Gde ju držite?
- Kuća u Ledincima.
- Odvezite Milicu u grad - Stojan se preračunao u sebi. - Dajte joj jedan mobilni i recite da me nazove na ovaj broj kada je ostavite, za tačno 60 minuta. Posle ćemo ponovo pričati. Da li me razumeš?
- Vratićemo ti pičku u grad, pustiti je, a onda bi trebalo da te nazove. Razumeo - Kik je ponovio njegove instrukcije.
- Nemoj biti prost.
Veza je zanemela na trenutak.
- Izvini - bila je poslednja stvar koju je Kik rekao pre nego što je prekinuo. (Dalje)
Hrvoje Šalković - Nulti Meridijan
Ne sumnjam da je Hrvoje veoma kul i zanimljiva osoba. U njegovom putopisnom romanu, ako ovo delo može tako da se nazove, smeta mi više to što Hrvoje konstantno pokušava da ubedi čitaoca da je on zapravo jako kul lik, ali da mu do toga nije ni malo stalo.
(Dalje)
Ne paničite – pada sneg!
Zapravo, naziv teksta je pomalo obmanjujući.
Paničite. Napolju pada sneg.
(Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest šesti
- Jesi mi ubio majku? - Kikov glas je jedva čujno drhtao.
- Daj telefon Milici - Stojan je naredio, i kratko mahnuo deci koja su se igrala ispre njega.
- Gde su mi sin i ćerka?
- Slušaj me Nebojša. Neću to ovo ponoviti. Daj mi Milicu, odmah.
Čuo je kako veza šušti, a glasovi mrmljaju u pozadini. (Dalje)
Zekina dilema
Lija je uhvatila zeku za okovratnik, tojest, kožu i krzno oko njegovog vrata.
— Ne smeš biti slab! Ukoliko ništa ne učinimo, mrtvi smo! - proderala se.
— Slušajte, ljudi — ubacio se jež. — Bez nasilja. Samo bez...
— Ne seri! Čovek mora da umre.
— Slažem se, čovek mora da umre! — jazavac je ponovio.
— Da, znam, mora da umre, moramo da ga zaustavimo, nisam kreten. Samo... ne znam... ne želim da ubijem bilo koga — zeka je grubo gurnuo liju od sebe i prišao otvoru jazbine koji je gledao prema čistini. — Nije u mojoj prirodi da uzimam živote. (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest peti
Pogledao je preko Anđelinog ramena i video da deca trče prema ogradi. Jedan trenutak bio je neodlučan, a zatim ispružio praznu šaku prema ženi. Povukao ju je unazad, ka sebi.
- Mobilni - stavio joj je nož ispod vrata.
- Nemoj... - uzeo je uređaj iz njene šake.
- Da li postoje kamere u kući?
- Da.
- Nećete dati snimke policiji. Recite da ih nema. Da ne snimaju. Razumeš?
- Bože. Nemoj povrediti decu... - vrh noža joj je probio kožu. - Razumem. Razumem! (Dalje)
