Petak, Februar 10, 2012
Pokojnik: Deo dvadest šesti
- Jesi mi ubio majku? - Kikov glas je jedva čujno drhtao.
- Daj telefon Milici - Stojan je naredio, i kratko mahnuo deci koja su se igrala ispre njega.
- Gde su mi sin i ćerka?
- Slušaj me Nebojša. Neću to ovo ponoviti. Daj mi Milicu, odmah.
Čuo je kako veza šušti, a glasovi mrmljaju u pozadini.
- Halo?
- Milice? Polako mi ispričaj šta se dogodilo - zastao je. - Stojan je. Sve će biti u redu.
- Ovi... Stojane... ovi ljudi su me... vraćala sam se sa posla, kada su me ugurali u kombi. Nisu... nisu me dirali. Nisam povređena. Šta se to dešava, Stojane? Gde si ti?
- Sve će biti u redu, Milice. Obećavam ti. Vrati telefon čoveku sa kojim sam prvo razgovarao - Stojan je ustao sa klupe i pošao ka deci.
Ispod odeće, oružje se pomeralo pri svakom njegovom koraku, ali mu više nije predstavljalo neudobnost. Osećaj je bio dobro poznat, i vraćao ga je na front, gde je tako proveo mesece.
- Slušaj me, bolesniče, majku ti jebem krvavu - Kik je počeo besno. - Ako se nešto desi mojoj deci, kunem ti se, satraću ovoj kurvi celu porodicu pre nego što nahranim svinje njenim izmrcvarenim telom.
- Aha - Stojan je zvučao razdragano kada je ponovo progovorio, - super, super. Samo trenutak, tu su ti mališani - preklopio je telefon dlanom. - Klinci, tata je na vezi. Hoćemo da ga pozdravimo, jedno, ali jako glasno?
Oba deteta su se nakezila.
- Idemo, na tri, četiri, sad! - sklonio je šaku i usmerio telefon ka njima.
- Ćao tata! - viknuli su oboje.
- Odlično! - Stojan je potapšao dečaka po glavi, a telefon držao pritisnut uz sebe. - Igrajte se sada, moram da pričam sa tatom.
- Tvoja deca nisu povređena - udaljio se od njih i obratio Kiku. - Da li si tu?
- Jesam.
- Vidiš, ne sumnjam da si odrastao okružen nasiljem. Siguran sam da si činio veoma nasilne stvari. Povređivao si ljude, sigurno. Verovatno si i ubio nekog. Možda dvoje, troje. Ali, ti nisi opasan, nisi stvarno. Ti, većina vas, samo održava fasadu opasnosti, vaša reputacija je ta koja odrađuje posao. Budi opak, uvek deluj kao da držiš stvari pod kontrolom, uvek budi u ofanzivi. Čak i sada, kada imam tvoju decu, ti mi pretiš. Ipak, ne razumeš ti nasilje, Nebojša, ne onako kako ga ja razumem. Ja sam Pokojnik, ja sam crno more. Uradio sam stvari koje ne možeš ni da zamisliš, viđao i učestvovao u delima o kojima bi ti bilo mučno samo da slušaš. Shvati ovo, Nebojša, Kik, kako god želiš da te zovem: ti si mrtav čovek. Ne možeš pomoći sebi. I dalje dišeš, i dalje čuješ kako ti srce kuca, ali ti si mrtav, obećavam ti to. Možeš samo da spasiš svoju decu, ništa više. Ukoliko uradiš sve kako ti kažem, tvoja ćerka i sin biće vraćeni svojoj baki nepovređeni. Za uzvrat, imaš moju reč, otvoriću tvoje arterije brzo, a umiranje neće biti bolno.
- Ti, bolesni... - Kikov glas je bio slab.
- Ako ne učiniš ono što budem tražio od tebe, obećavam ti da ćeš dobiti svoju decu za nekoliko dana, i to u životu. Postaraću se da ne umru nakon onog što im uradim. Crno more će ih izbaciti žive, ali u obliku kakav sada nisi u stanju da pojmiš. Nakon toga, kada se pokupiš sa poda nakon što ih ugledaš u krvavim zavojima, sa drenažnim cevima, nakon što dodirneš njihove patrklje i rane, nakon što čuješ njihovo poludelo mumlanje i krike, zakunućeš se na osvetu, obećaćeš bogu da će okrenuti zemlju i more i nebo i svemir da me pronađeš, ali opet, uprkos tvom besu, očaju i spremnosti na sve, ja ću te pronaći prvi. Jer, koliko god misliš da si opasan, veruj mi, ja sam nemerljivo opasniji. Obojica smo jednako mrtvi, ali to još uvek nisi prihvatio. Ja sam to prihvatio odavno. Da li si tu?
- Jesam - Stojan je mirnu saslušao dugu pauzu. - Šta hoćeš da uradim?
Ovo je tako tako dobro!
Uh,sto sam sve propustila,al' nema veze,sve cu na "tenane"...znam da sam stala tamo,kada su uhvatili Milicu,i kada su ga pozvali?
Koliko sam prpustila,videt cu:)
Pratim pratim... Nemoj da bude ispod 35 delova do kraja ;)
