Ponedeljak, Februar 06, 2012
Zekina dilema
Lija je uhvatila zeku za okovratnik, tojest, kožu i krzno oko njegovog vrata.
— Ne smeš biti slab! Ukoliko ništa ne učinimo, mrtvi smo! - proderala se.
— Slušajte, ljudi — ubacio se jež. — Bez nasilja. Samo bez...
— Ne seri! Čovek mora da umre.
— Slažem se, čovek mora da umre! — jazavac je ponovio.
— Da, znam, mora da umre, moramo da ga zaustavimo, nisam kreten. Samo... ne znam... ne želim da ubijem bilo koga — zeka je grubo gurnuo liju od sebe i prišao otvoru jazbine koji je gledao prema čistini. — Nije u mojoj prirodi da uzimam živote.
— Misliš li da je u mojoj da pregovaram sa zečevima?! — lija je bila sarkastična. — Ako ne uradimo nešto, čovek i njegova mašina iskopaće nam kuće i sahraniti nas ovde. Ukoliko se preselimo, završićemo pod točkovima na nekom auto-putu. Mi smo, hteli to ili ne, jedan narod, ovde i sada. On ili mi, zeko, on ili mi! — bila je uporna. Ili misliš da se ti možeš nekako izvući?
— Ne mislim. Ukoliko njegova mašina stigne do nas, mrtvi smo.
— Zato moraš to učiniti, zeko — oči jazavca ludački su skakutale.
— Da imamo malo više vremena... možda bismo mogli nešto drugo da smislimo. - zeka se okrenuo ka ježu, ali je ovaj samo slegnuo bodljikavim ramenima.
— Ali, vremena nema. Moraš da središ čoveka. Samo si ti među nama dovoljno sladak da dobiješ tu priliku — jež je konstatovao, a zeka opsovao u sebi izostanak njegove podrške.
— Dobro. Vidim da ste svi već odlučili. Sutra ću otići tamo.
*
Sledeći dan, zeka je sačekao zoru, a onda se pažljivo dovukao do dvorišta. Sa gađenjem je zaobišao žutu mašinu i njenu metalnu kašiku koja je svaki dan bila sve bliža njihovim jazbinama.
Znao je kada čovekova deca izlaze da se igraju, i zato se pažljivo namestio pored njihove ljuljaške.
— Jao! Zeka! — vrisnula je devojčica.
— Vidi, tata, vidi, našli smo zeku u dvorištu! — dečak nije bio ništa manje oduševljen.
Zeka se prepustio. Ceo dan, igrali su se sa njim, a kada su otišli da gledaju televiziju, zeka je iskoristio priliku i iskrao se iz njihove sobe. Tražio je nešto što bi mogao da iskoristi. Nanjušio je barut i lako pronašao čovekov revolver.
— Savršeno — šapnuo je sam sebi.
— Zeko, pa šta radiš tu?! — devojčica ga je pronašla, i odnela.
Strpljivo je sačekao da padne noć. Deca su zaspala, kao i čovek.
Zeka se pažljivo ušunjao u njegovu sobu i izvukao oružje. Postavio je revolver na pod i naslonio cev na papuču tako da je bila usperena pravo
u njegovo čelo. Nategao je obarač i stavio šapu na okidač.
Zastao je. Stomak mu se okretao od pomisli da će prekinuti to živo biće. Istovremeno, nije želeo da završi kao fleka na asfaltu ili da ga kašika mašine preseče na pola. Grčevito je razmišljao. Ukoliko povuče okidač i oboji sobu njegovim mozgom, šta će zaista postići? Deca će otići, i kuća će biti prazna neko vreme. Ali, onda će doći neko drugi, i pogledati dvorište. A tamo će i dalje nalaziti polu-iskopan bazen. Verovatno će odlučiti da ga završi. Da li će onda ubiti i njega? I sledeće stanare?
Zeka je sklonio šapu sa okidača.
— Hmmm... — promrljao je kada mu je sinula idela. Rastrčao se po kući, dok u ostavi nije pronašao otrov za pacove. Jako malu količinu bacio u sok koji je video da su deca pila.
Ispred kuće, lija, jež i jazavac su ga nestrpljivo čekali.
— Nema načina da ga lako uklonimo, pregledao sam sve — lagao je.
— Mora da postoji nešto! - lija je zarežala.
— Čekaj, saslušajte me! Imam bolju ideju. Ko može ga pravi bazen kada su mu deca bolesna? Ukoliko povraćaju, ne mogu da ustanu iz kreveta, a on mora da ih vodi na testove i preglede? Čovek neće imati ni vremena, ni volje. A ona će stalno biti bolesna. Ne jako, malo će im biti bolje, malo gore, a lekari neće moći da shvate šta se dešava. Ali, biće bolesna sve jedno — objasnio je. — Možda u međuvremenu smislimo nešto bolje. U najgorem slučaju, kupićemo sebi vreme.
Tri životinje su se pogledale, nakon čega je svaka klimnula glavom. Zeka je odahnuo i tiho se vratio u kuću. U čovekovoj sobi, otkočio je udarnu iglu revolvera. Pre nego što ga je vratio na mesto, okrenuo se ka čoveku koji je hrkao.
— Iskreno se nadam da nećeš nastaviti da kopaš. Da moji sunarodnici znaju da sam držao revolver uperen u tvoju glavu i da nisam pucao, prezreli bi me; nadam se da zbog ovakvog izbora neću biti u prilici ikada da prezrem sam sebe.
