Utorak, Februar 14, 2012
Hrvoje Šalković - Nulti Meridijan
Ne sumnjam da je Hrvoje veoma kul i zanimljiva osoba. U njegovom putopisnom romanu, ako ovo delo može tako da se nazove, smeta mi više to što Hrvoje konstantno pokušava da ubedi čitaoca da je on zapravo jako kul lik, ali da mu do toga nije ni malo stalo.
Kao i u njegovom romanu ''Zec na mjesecu'', koji i dalje nisam završio (ne zato što mi se nije svideo, izgubio sam ga u jednom surferskom kampu na Adi Bojani, da i ja malo ubacim putopisnog začina), čini mi se da naracija Šalkovića pati od teškog slučaja nečega što ću nazvati ''dečkonjizam''.
U ovom putopisu, on obilazi kompletnu planetu, potpuno spontano, neopterećen, slušajući Boba Dilana u ključnim trenucima. Bez partnerke, sa udaljenim prijateljima i roditeljima u Zagrebu, on upoznaje ljude i mesta, neka koja je već posetio, druga koja, poput Antartika, verovatno više nikada neće. Otvoren je za sve, spreman na sve, nije mu stalo do mentalno ni fizičkog zdravlja, samo do iskustava i osećaja slobode. Države se smenjuju, kao i umereno zabavne avanture, a Šalković opisuje sve kroz šta je prošao u svom višemesečnom putovanju.
Nisam siguran kako bih trebalo da tumačim ovo delo. Ako su putovanja prožeta fikcijom, sve klizi sasvim dobro i nenametljivo. Ako je sve istina, Šalković je potrošio više hiljada (ako ne i desetine) eura na svoju avanturu, što malo stavlja kamen oko njegove ideje slobode i spontanosti koja je sveprisutna u ''Nultom meridijanu''. Jer, malo je ljudi zaista slobodno ukoliko na računu ima takvu cifru, pogotovu u našem regionu. Njegovo suptilno i stalno poređenje sebe sa Hanterom Tompsonom, u tom slučaju, je pogotovu tužno, jer nalikuje ostarelom biznismenu koji kupi kabriolet, strpa pored sebe isto tako kupljenu lepoticu i onda zamišlja da je Džejms Din.
Uz to, na svakoj strani, Šalković se trudi da ispadne veoma kul, naravno, naizgled, bez da to želi. Čak i kada ispada kreten, ispada kul kreten, individualac, bez okova, fizičkih i emotivnih, koji prihvata dan za danom, otvorenog srca. Ukratko, isto kako prethodno spomenuti biznismen želi da vidi sebe dok krstari putevima sa rukom oko lepotice, ili dok zamišlja da to radi, zabijen u kancelariji ispred nekakve Excel tabele.
''Nulti meridijan'' je zabavno delo, koje brzo prolazi, i gde se nešto može naučiti. Forsira kulturu putovanja, što meni savršeno odgovara, i ideju da upoznavanje novih stvari, ljudi i mesta obnavlja naše biće.
Na žalost, najjači utisak na mene ostavlja Šalkovićeva, svesna ili nesvesna, promocija sopstvene ličnosti. A ključna razlika između njega i Tompsona: drugi nikada nije pokušavao da bude kul. Jednostavno je bio, pre svega zato što je bio lud, i to ne mislim u pozitivnom smislu.
Sa druge strane, Šalković mi deluje kao sasvim normalan, kul dečkonja.
deluje ti kul?! vidis da si se priklonio!:D
