Ivica Milarić

Petak, Februar 17, 2012

Pokojnik: Deo dvadeset sedmi

- Gde ju držite?
- Kuća u Ledincima.
- Odvezite Milicu u grad - Stojan se preračunao u sebi. - Dajte joj jedan mobilni i recite da me nazove na ovaj broj kada je ostavite, za tačno 60 minuta. Posle ćemo ponovo pričati. Da li me razumeš?
- Vratićemo ti pičku u grad, pustiti je, a onda bi trebalo da te nazove. Razumeo - Kik je ponovio njegove instrukcije.
- Nemoj biti prost.
Veza je zanemela na trenutak.
- Izvini - bila je poslednja stvar koju je Kik rekao pre nego što je prekinuo.

- Klinci! Dođite ovamo - Stojan je pozvao decu.
Devojčica i dečak su odmah dotrčali.
- Jeste li gladni?
- Nismo!
- Ni ti, klinjo?
- Nisam - dečak je odmahnuo glavom.
- Odlično. Idemo sada malo da se prošetamo.
Držeći oboje za ruke, Stojan je izašao iz parka. Glavobolja je bila prisutna, ali ga iz nekog razloga, nije tako mučila. Krajevima pogleda tražio je policijske automobile i osluškivao sirene, kojih nije bilo. Pomislio je da li ga Kik nekako može pronaći preko telefona, pa ga je ugasio i izvadio karticu.
Pola sata kasnije, stigli su na međugradsku autobusku stanicu.
- Šta ćemo sada? - upitala je Sandra.
- Idemo na putovanje - Stojan je čučnuo ispred njih. - Tojest, vi idete na malo putovanje. Kada stignete, sačekaće vas tata i baka.
- Zašto?
- To mi je vaš tata rekao da uradim i tako će biti. Ne smemo da prekršimo tatinu naredbu, zar ne?
- Ne znam... - video je da se u Sandrinim očima, prvi put od kako ih je oteo, stvaraju suze.
Nežno, koliko je za to bio u stanju, Stojan ju je pomazio po glavi, a potom poljubio u čelo. Zagrlio ih je oboje, trudeći se da ih ne pritisne o puške ispod kaputa.
- Nemojte plakati. Sve će biti u redu.
- Ne znam... Bojim se - Sandrin glas je drhtao.
- Sve će biti u redu. Obećavam.

Zajedno, ušli su u šalter salu. Pogledao je polaske i odlučio se za Niš. Kupio im je karte u jednom pravcu, a zatim u trafici kupio nešto grickalica i sokova i to spakovao u kesu. Od prodavca je pozajmio olovku i parče papira na kom je napisao: Upomoć, kidnapovani smo u Subotici, zovite policiju.
Autobus je sigao za 10 minuta.
Smestio ih je u sedišta i Sandri pružio kesu sa hranom.
- Budi velika devojčica i brini se o bratu. Kada stignete, dođi do šaltera, poput ovog na kom smo sada kupili karte i daj osobi unutra ovaj papir. Oni će potom zvati tatu i baku da dođu da vas pokupe. Da li me razumeš?
- Razumem - Sandra je uzela kesu, kao i parče papira.
- Budite dobri i mirni. Nemojte plakati. Tata to ne bi želeo. Ćao klinci, bili ste jako dobri - Stojan ih je pomazio još jednom, a zatim izašao iz autobusa. Stajao je pored prozora i mahao im kada su krenuli. Video je da su i oni mahali njemu.
Kada je autobus nestao u saobraćaju, ponovo je upalio telefon. Sat vremena samo što nije prošlo.

Milica ga je nazvala nakon 63 minuta.
- Stojane?
- Da li su te pustili?
- Jesu. Šta se dešava? Rekli su mi da si napao njihovu organizaciju, da si krao od njih. Da li ti mafijaši žele da te ubiju? Da li... Da li si ti onaj maskirani čovek? Vađenje očiju, sečenje prstiju?
- Da. Odgovor na sve je da.
- Bože - Milica je zaćutala. - Zašto? Zašto, za ime boga, zašto si to radio?
- Nisam više mogao da sklanjam pogled. Nemam puno vremena, bolestan sam. Odlučio sam da učinim nešto, po prvi put u životu, i spasem nekoga. Posle... bilo je lako.
- Oh, Stojane... nisi dobro. Predaj se policiji, oni mogu da te zaštite. Odustani od svega i odmah otiđi u prvu stanicu, obećavam ti, učiniću sve da ti pomognem, i pravno i zdravstveno...
- Milice. Stani. To se neće dogoditi. Više nema nazad. Gde se nalaziš?
- Ovaj... na... u Miletićevoj. Zašto?
- Baci telefon odmah. Niko te ponovo neće dirati, obećavam ti. Drago mi je da sam te upoznao, Milice. Ti si bila nešto najbolje u mom životu. Voleo bih da je sve ispalo drugačije. Zbogom, ljubavi.
- Stojan... - čuo je, ali je prekinuo vezu pre nego što je stigla da završi.

Nazavao je Kika.
- Za sada je dobro, Nebojša.
- Daj mi da razgovaram sa Aleksandrom.
- Nisi u poziciji da tražiš bilo šta. Tvoja deca su bezbedna, pored mene. Pustio si Milicu. Ostalo je još samo da se dogovorimo za predaju.
- Predaju čega? Milica je slobodna, eno je u Njegoš... u Miletićevoj, sama, u centru grada.
- Predaju čega? Pa tebe, Nebojša. Tebe i tvojih prijatelja. Želim sve vas. Rak se čupa do poslednje ćelije - Stojan je rekao i navukao kapuljaču na glavu. - Javiću ti gde da dođete.