Ponedeljak, Februar 20, 2012
Iranske nindža-žene
Video sam vest da Iran obučava žene da pomoću borilačkih veština brane zemlju. Pre nekoliko godina, pročitao sam nešto slično (doduše, malo ozbiljniju vest), a priču o irankama ugradio u osmo poglavlje jedne duže priče (nazovimo ga roman No. 3), zajedno sa mnogo morbidnijom pričom o upotrebi dece za vreme Iransko-iračkog rata.
8.
Femena je stajala na olupini američkog tenka.
Iranska visoravan prostirala se u svim pravcima. Iza nje bila je domovina, a ispred, negde pored zagasitog Sunca, Irak.
Tamo je Femena trebalo uskoro da krene sa sestrinstvom, ali njene misli nisu lutale kao onom što dolazi, već onom što je bilo.
Delovalo joj je kao da je tenk na kom stoji upravo uništen. Činilo joj se da oseća toplotu metala pod đonovima čizmama koje je nosila ispod vojne feredže, bez obzira na to što su pustinjske životinje davno proždrale nagorela tela Amerikanaca koji su tu ubijeni.
Mogla je da zamisli da se tenk kreće, kako gumene prostirke oko gusenice guraju pesak unazad, dalje od motora. Videla ga je kako napreduje kroz bespuće, pravo prema svemu što je njoj drago i sveto, spreman da razori to u treptaju oka.
Namestila je pušku na ramenu i skočila sa olupine.
Femena se nije osećala neprijatno u ovakvom okruženju; njen kompletan život bio je proveden u ratu ili pripremama za isti. Od kako je njen narod vratio u zagrljaj jedine prave vere, borba za opstanak nikada nije prestala; sve pauze bile su samo zatišja pred oluju. A svaka je bila gora od one prethodne.
Kada je Sadam napao Iran oružjem koje je kupio od Britanaca i Amerikanaca, Femena nije bila rođena. Ipak, osećala se kao da se borila i u tom ratu. Osam krvavih godina bila je cena koju je narod Irana morao da plati da bi islamska revolucija, tada još u kolevci, bila spašena.
Iračani su imali tenkove, lovce, artiljeriju i bojne otrove.
Revolucija je imala samo svoje sinove i ćerke. Oni su branili Iran i zelenu revoluciju.
Ponekada, kada bi spavala u najdubljem, najmračnijem snu, Femena je sanjala da sedi u rovu sa drugom decom. Najmlađi među njima tek su napunili dvanaest godina.
Iznad njihovih glava zujala su zrna iz iračkih bunkera, a vazduh mirisao na spaljeno meso i dizel. Kapetan bi im rekao da se pomole; mala deca su plakala i tražila roditelje, srednja razgovarala međusobno, a najstariji, među kojima su neki dobili puške, uglavnom su ćutali i zurili u prazno. Topovske i minobacačke granate eksplodirale su svuda oko njih. Miris povraćke, urina i fekalija ispunjavao je rov.
Femena nije posmatrala takve scene kroz oči nekog neimenovanog, deteta-vojnika. Ona je bila u svakom od njih istovremeno, najmanjem i najvećem a njena duša snom podeljena u mnogo stotina koji su u to vreme čekali naredbu da krenu napred.
Iza isturenih rovova, jedinice Revolucionarne garde čekale su u svojim tenkovima da dobrovoljci naprave prolaze kroz minska polja ničije zemlje.
Kapetan im je rekao da je trenutak blizu. Svi su pomislili na svoje male, plastične ključeve koje su nosili oko vrata. Njih su dobili pre odlaska na front, i rečeno im je da će pomoću njih otključati vrata raja.
Panično ludilo raslo je u rovovima. Dečiji umovi lomili su se kao staklo. Samo trenutak duže i svako od njih ostao bi skvrčen pod zemljom, lica zabijenog u rastresito, peskovito tlo.
- Tamo, pogledajte tamo! – čula su deca.
Neko im je prilazio, neprirodno osvetljen u tmini nastupajuće zore. Bio je to čovek na belom konju. Dečije glave počele su da se dižu iznad ruba rovova da bi bolje videli konjanika. Obučen kao princ iz dana Persijskog carstva, sa prelepom životinjom pod sobom, njegovo lice je sijalo. Deca su pružala ruke ka njemu, dozivala ga i molila da ih spase od užasa. Za njih, to nije bio našminkan glumac u kostimu, već prilika za spasenje koju im šalje sam Alah.
- Ne dolazite ka meni! Tamo – pokazivao je konjanik ka siluetama bunkera iza dečijih leđa. – Potrčite u bitku protiv nevernika! – vikao je ka njima.
Sa tim rečima, konjanik bi odlazio dalje.
Gore, gore, svi gore! Kapetan je dao naredbu i nije bilo više vremena za misli ili strah.
Nakon što bi stopalo napustilo poslednju lestvicu merdevina, strah i užas bi nestali. Na površini je bio novi svet, a put u mučeništvo bi se pretvorio u trku. Deca su trčala ka iračkim rovovima i bunkerima bez ustezana, a plastični ključevi i zelene trake vezane oko čela lepršali su oko njih.
Dalje, samo još nekoliko koraka dalje.
- Nova Karbala nas čeka! – uzvikivali bi stariji, držeći oružje kao deca koja se igraju rata.
Da, nova Karbala je čekala sve njih, a Femena je to dobro osećala, dok je lebdela kroz tela i svesti zadihane dece. Ispred nije bilo ničega osim mračne linije horizonta i plavičastog neba nove zore.
Trebalo je samo trčati; za majku, oca, ajatolaha, revoluciju, Iran. Stopala su govorila sopstvenim jezikom, a Iračani nisu imali ništa što je moglo da ga nadjača. U trenutku kada bi prva noga dotakla detonator, Femenin san bi se naglo prekidao.
