Petak, Mart 23, 2012
Pokojnik: Deo trideset prvi
Pao je na leđa i osetio kako mu udar izbija vazduh iz pluća. Zastenjao je, a iznad, serija eksplozija oslobodila oblak prašine iz zidova groba. Rastresita zemlja na dnu rake ublažila je pad, ali je Stojan ipak jedva uspeo da se uspravi. Zabio je šaku u tlo pored stopala, i izvukao leptir koji je tu zakopao. Presekao je metalnu nit sa nožnog zgloba i otkopao pištolj koji je, u plastičnoj kesi, takođe sakrio. Uši su mu zujale od detonacija dok je čekao još nekoliko sekundi, u slučaju da se neka od granata nije odmah aktivirala.
Izvan groba, čuli su se prvi, tihi jauci.
Pogledao je na kratko preko ivice, a zatim se izvukao napolje, držeći pištolj u jednoj, a nož u drugoj ruci. Čučnuo je i ispravio ruke, tražeći pogledom preko nišana nekog ko stoji, ili ustaje, ali takvih nije bilo.
Oko njega, vazduh je mirisao na krv i barut. Tlo je bilo prekriveno delovima mermera, busenima trave i ljudskim mesom. Stojan je rasporedio granate oko njegove rake, a većina Kikovih ljudi se očigledno, našla između najmanje dve eksplozije. Ispravio se i bolje osmotrio mrtve i ranjene. Niko od onih koji su se i dalje pomerali nije imao sve udove, dok su mrtvi ležali u tamnim barama sopstvene krvi.
Prvo je prišao Milici. Spustio se i nežno ju pomerio da bi bolje mogao da pregleda rane. Osetio je da i dalje diše.
- Stoja... - krkljala je, a on video da je jedna granata eksplodirala iza nje, i prekrila joj leđa gelerima.
Krvava pena joj je pošla na usta dok je Stojan mogao samo da posmatra kako se život gasi u njenim očima. Čvrsto ju je zagrlio, i držao tako, čak i kada joj je ruka beživotno pala na travu. Pažljivo ju je položio na tlo, i zatvorio joj očne kapke.
Okrenuo se ka mestu gde je, nekoliko minuta ranije, stajao Kik.
Sada, on je ležao na boku, bez većeg dela leve ruke. Stenjao je, i dezorjentisano pokušavao da se pridigne. Stojan je dohvatio kaput, obukao ga i namestio kapuljaču oko lica.
- Ja sam crno more - šapnuo je sam sebi.
Stopalom je okrenuo Kika na leđa i uhvatio ga za vrat. Uprkos bolovima, bio je budan i prestravljen.
- Ne kradi. Ne prodaj drogu. Ne ubijaj. Ne muči. Ne zlostavljaj! - izdeklamovao mu je, a drugom šakom otvorio leptir. - Reci mi sada sve, Nebojša. Želim da znam ko su glavni ljudi, gde i kako da ih nađem.
- Nemoj... - pokušao je da kaže, ali je Stojan prešao sečivom preko košulje na njegovim grudima, kao i kože ispod.
Tanka, krvava linija pojavila se iza putanje sečiva. Raširio je rasečen materijal i otkrio Kikove grudi. U narednim minutima, vrištao je imena i druge podatke, a Stojan je slušao i odsecao deo po deo njegovog tela, dok na kraju nije ostala samo bezlična gomila.
- Zdravo Pajo - nekoliko časova kasnije, pozdravio se sa mladićem ispred svoje zgrade i pritisnuo mu pištolj na vrat.
- Stojane... - zamucao je, ali i stao kada mu je pokazao da ćuti.
- Potrebna mi je tvoja pomoć, Pajo. Nadam se da nisi zauzet?
- A ko je ovo? - upitao je policajac koji ih je zaustavio na raskrsnici ispred železničke stanice, držeći ličnu kartu.
- Moj deda. Operisali su mu oči - odgovorio je Paja, držeći čvrsto ručke invalidskih kolica koja su ukrali iz staračkog doman na Naselju.
U njima, sedeo je Stojan, sa gazom preko očiju. Ipak, kroz nju je mogao pomalo da vidi. Grad je bio prepun policije, a to bio drugi put kako su ih, od Satelita, zaustavili.
- Ima on neke dokumente? - policajac je nastavio.
- Pajo? Ko je to? Šta se dešava? Hoću kući, Pajo, sine, deda ništa ne vidi. Šta se desilo? - počeo je Stojan da blebeće.
- Malo se... gubi. Razumete? - Paja je pružio isto objašnjenje kao i dvadesetak minuta ranije. - Vodim ga u bolnicu, u Beogradu. Nemam dokumente, samo bolničke liste - zamahnuo je bezveznim papirima, - ali, ako možete da ga pričuvate ovde, mogu da uhvatim taksi i odem kući, tamo ću negde naći njegovu...
- Pajo! Nemoj me ostavljati, sine moj!
- Dobro je, nastavite, neće to biti potrebno - policajac je vratio Paji ličnu kartu i pošao u drugom pravcu.
- Još samo malo, Pajo - tiho je rekao Stojan i osetio kako ruke drhte na ručkama.
Nekako su ga ubacili u voz, i bez reči, zajedno se vozili do Beograda. Uz pomoć drugih putnika, Paja ga je spustio na peron i odgurao do toaleta.
Stojan je skinuo povez i obukao kaput. Ispod sedišta kolica, nalazia se njegova teška torba, koju je prebacio preko leđa. Paja ga je sve vreme sleđeno posmatrao.
Stojan mu je prišao veoma blizu.
- Promeni život, Pajo - savetovao ga je i izašao iz toaleta.
Napolju, gužva beogradskog saobraćaja ispunila je vazduh izduvnim gasovima i drugim ljudskim smradom. Stojan je očekivao da ga glavobolja preklopi svakog trenutka, ali bola nije bilo.
Uhvatio je prvi slobodni taksi.
- Gde idemo?
- Trg Nikole Pašića 13.
- Da li tu stajemo?
- Tu staje sve - Stojan je odgovorio iz pomračine kapuljače.
KRAJ
Ovo je poslednja celina priče o Pokojniku (prethodne delove pronađite ovde). Teško mi je da poverujem, ali prvi deo je izašao 13. avgusta 2011, što je pre skoro 8 meseci! Hvala svima što ste pratili i komentarisali novelu u ovako, relativno neobičnom, obliku! Nikada nisam radio ništa slično, i kompletno iskustvo mi se veoma dopalo, a, nadam se, i vama. 
Sada, sklopiću sve priče u jednu celinu, verovatno ju malo proširiti i modifikovati, a potom videti šta dalje može da se uradi sa rukopisom po imenu ''Pokojnik''.
Ivice,jos jednom svaka cast.Pratila sam te od prvog dela,i nestrpljivo cekala svaki naredni.Prica je vredna da se film napravi. Bravo. Nadam se da ce biti jos ovakvih prica
Šta da kažem, osim još jednom - hvala što si pratila tokom ovih osam meseci! :)
Bravo bravo bravo! Rado bi sve opet procitala sa papira! ;)
Hvala maruca, valjda će se nekako zvezde poklopiti pa se ''Pokojnik'' ''oživi'' i kao štampana verzija ;)
