Ivica Milarić

Pokojnik: Deo dvadeseti

Sa kalašnjikovim u šakama, nogom je razvalio ulazna vrata. Šarke su se iskrivile, a šperploča popucala kao šećerna tabla. Usamljeni šraf iskočio je iz ležišta i preleteo preko sobe. Nije ni probao da li je brava bila zaključana. Stojan je stezao zube od glavobolje, a kapuljača mu je grlila lobanju.
Miki je sedeo na kauču.
 - Šta... - spustio je ruke na sedište kao da će da ustane, ali ih je podigao kada se cev okrenula ka njemu.
 - Ne moraš da ustaješ - Stojan se trudio da zvuči smireno.
 - Šta se dogodilo?
 - Preživeo sam - i dalje je u ustima osećao ukus krvi iz nosa. - To se desilo.
 - Šta je bilo, tamo, u kući? - Mikijev glas je drhtao.
 - Ne plaši se. Neću te seći, nećeš izgubiti ni mali prstić.
 - Ne razumem?
 - Nisi mi dovoljno ubedljiv.
 - Šta hoćeš, ti, koljaču poludeli? Jebem te, psihopato!
 - Miroslave, nema svrhe da menjaš priče sada, da variraš ton i nastup. Video sam tvoj broj. Nikako nisu mogli da dođu do njega, osim da si im ga ti dao. Želim samo da mi kažeš neke stvari. Posle me nikada nećeš videti. Nemoj me samo lagati, jer ću, u tom slučaju, ako posumnjam da ne govoriš istinu, morati da te sečem. Ne želim da te sečem, Miki, zaista ne želim. Da li me razumeš?
 - Da - Miki je samo izgovorio.
 - Kada su te našli?
 - Nakon pljačke zlatare. Neko od mojih pulena je propevao, iako sam mislio da neće. Našli su i neku devojku sa kojom sam ranije bio... rekli su da će joj uraditi...
 - Znam da brineš samo o sebi. Nemoj me tešiti tim pričama.
 - Rekli su da će me staviti u automobilske gume i zapalitit.
 - To te je već, siguran sam, više zabrinulo. Zašto me nisu napali kada si mi najavio crveni Golf?
 - Zajebali su se. Mislili su da ćeš uraditi nešto kada stignu u grad.
 - Zajebali su se ponovo. Šta još znaju?
 - Mislim da znaju sve. Neko te je poslednji put pratio, mislim, nisam siguran. Valjda znaju gde živiš. Verovatno znaju sve. Ja ne znam ništa o tebi, to se nije promenilo. Slušaj, hteo sam da te upozorim... - Miki je počeo da kašlje.
 - Ćuti. Ko je iznad Kika i ostalih kao što je on? Kako se zove šef? Ko sve organizuje?
 - Ne znam. Kunem ti se da ne znam.
 - Koje je pravo Kikovo ime? Gde živi, koji deo grada? Uzmi i zapiši sve što znaš o njemu. Sve. U tezama.
Miki je uradio šta je tražio, i predao mu papir. Stojan je pogledao podatke i slobodnom rukom ih strpao u džep.
 - Šmrkni malo.
 - Neću - Miki je domahnuo glavom.
 - Uzmi.
Poslušao ga je.
 - Izdao si me, Miroslave. Ja sam crno more.
U tom trenutku, Stojanov telefon je zazvonio.
 - Pokojniče? - bio je to Kik.
 - Slušam.
 - Neko hoće da te čuje.
 - Stojane?! Šta se... - nešto je pljesnulo i Milicin preplašen glas nestao je sa veze.
 - Nije ti loša pička, Stojane, mislim, Pokojniče. Zovem te za dva minuta da se dodatno dogovorimo - Kik mu je poručio, a veza se prekinula.
Stojan je ispustio telefon na pod.
 - Šta se desilo? Je li se nešto desilo? - Miki se nervozno raspitivao.
Stojan je dohvatio rub kapuljače, raširio elastične trake i svukao je sa lica.
Miki je preplašeno skrenuo pogled.
 - Pogledaj me.
Nije se pomerao.
 - Pogledaj me! - proderao se na njega i otkočio kalašnjikov. - Pogledaj me - tiho je ponovio, a Miki napokon digao pogled.
 - Izgledaš... obično - zbunjeno je primetio.
Stojan je povukao obarač.