Petak, Mart 02, 2012
Pokojnik: Deo dvadest osmi
Sedeo je pored groba svoje majke. U daljini, dok je zimski dan bacao poslednje tragove svetla preko horizonta, mogao je da vidi prve kuće Veternika. Novosadsko novo groblje prostiralo se oko njega u svim pravcima, poput ogromne fleke mermera, trulog cveća i rastresite zemlje koja je na tu livadu pala sa neba. Vazduh je mirisao prepoznatljivo, na zelene grmove i sredstva za čišćenje. Stojan, zgrčen od hladnoće i bolova, razmišljao je o prošlosti.
Prisećao se detinjstva: igara, prijatelja, pionirskih marama, škole. Setio se oca, brkatog, blagog čoveka koji je ceo život proveo pored mašine u fabričkoj hali, čekajući dan kada će ga, na istom mestu, veliki srčani udar zauvek odjaviti. Prisećao se baba i deda na vojvođanskim salašima, njihovih grubih dlanova i suviše slatke ili suviše masne hrane, leta i zima koje je proveo tamo, a iza kojih ništa nije ostalo, čak ni prašina srećnih sećanja.
Prisetio se majke, večito nezadovoljne žene koja se trudila, a ipak nije mogla da oseti radost, pogotovu ne nekon što ju je muž ostavio, ležeći, zatvorenih očiju, na fabričkom podu.
Stojan se trudio da ta vremena posmatra kao deo svog života, da se seti lepih trenutaka koje je proveo sa Milicom, ali nije bio u stanju za to. Njegov život je počinjao tri puta: prvi put, u porodilištu. Drugi put, kada je država rekla da mora da brani njen teritorijalni integritet, a Ahmed došao iz Iraka da mu stavio nož u šaku i pokaže mu kako da gleda čoveka u oči i ubije ga u jednom potezu. Treći put, kada se zatekao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i video čin nasilja koji je tek trebalo da počne.
Svaki put, Stojan se rađao u krvi i probijao kroz tuđe meso - prvi put svojim telom, druga dva puta sečivom.
Popio je sve lekove protiv bolova koje je imao, samo da bi imao snage i koliko-toliko ublažio pulsiranje unutar lobanje. Nakon što je Kikovu decu poslao na drugi kraj zemlje, nadajući se da će proći najmanje nekoliko dana pre nego što policija u Nišu poveže odakle su zaista došli, Stojan se nije vratio u svoju zgradu. Oružje i opremu koju je nabavio u poslednje vreme sakrio je na Telepu, u napuštenoj kući. Naterao se da jede i pije pre nego što je strpao dve velike, putne torbe u taksi i otišao na groblje. Smrdeo je na znoj i nije mogao da se seti kada je poslednji put spavao.
Osećao se baš kako je želeo, kako je bilo potrebno - mrtvo i izgubljeno.
Više nije ni morao da se ubeđuje da je Pokojnik, da je crno more koje guta i nema milosti. Sada, mogao je da bude samo to.
Ubacio je karticu u telefon i nazvao Kika. Odmah se javio.
- Kako se zovem?
- Pokojnik - glas mu je zvučao umorno. - Gde su mi deca?
- Sa mnom. Recimo. Nije bitno gde su oni tačno. Bitno je gde bi ti trebalo da dođeš.
- Gde bi trebalo da dođem?
- Na novo groblje. Dođi sam - Stojan je prekinuo vezu.
Večernje nebo dizalo se iznad Novog Sada, a on nepokretno posmatrao zvezde kako klize preko tame.
Dohvatio je jednu staklenu posudu iz torbe, zapalio sveću u njoj i ostavio na majčinom grobu.
