Petak, Mart 09, 2012
Pokojnik: Deo dvadest devet
- Zdravo Nebojša.
- Evo me. Gde su mi deca? - Kik je stao desetak metara ispred njega.
Stojan, stojeći pored otkopanog grobnog mesta, primetio je pokret iza Kika, nešto nalik na leđa koja se šunjanju između spomenika. Bila je noć, ali je nebo bilo vedro, a on sedeo u mraku dovoljno dugo da mu se oči relativno priviknu.
- Čak i kada sam stavio nož pod grlo tvoje dece, tvoje jebene, rođene dece, ti si ostao kukavica. Slab, tužan jadnik - Stojan je odmahnuo glavom, a kapuljača ostala na mestu. - Kako si ti bedno stvorenje, Nebojša.
- Šta pričaš, bre?! Gde su mi deca?! - Kik se proderao, u Stojanovim očima samo tamna figura kod koje je prepoznavao jedino glas.
- Rekao sam ti da dođeš sam.
- Majku ti jebem - Kik je izvukao nešto iz džepa. - Dolazite ovamo! - viknuo je, ali ne prema njemu.
Stojan je mirno posmatrao kako se, među grobovima, desetak ljudi podiže i oprezno prilazi. Neki među njima nosili su duge cevi, koliko je mogao da proceni. Kik nije sklanjao nišan pištolja sa njega.
- Nemoj se pomerati, nemoj! - naredio mu je Kik.
- Neću.
- Gde su mi deca? Gde?
- Živa su.
- Reci mi gde se nalaze?
- Ili šta? Možda su zakopani, sa dovoljno kiseonika za narednih sat vremena. Možda su udaljeni dvadeset kilometara, a možda su ovde, pored tvojih stopala. Šta planiraš da uradiš? Šta to misliš da možeš da mi učiniš?
- Proverite ga, prepipajte, brzo! - jedan čovek, mladić sa friziranom bradicom, veoma pažljivo je prišao Stojanu.
U mraku, dok je pružao ruke da ga pretrese, video je užas u njegovim očima.
- Ne brini. Neće boleti, nećeš ni znati šta se desilo. Ja sam Pokojnik - tiho mu je saopštio.
Mladić se zaledio u pokretu, poput čoveka koji vidi farove i očekuje da ga svakog trenutka udari automobil.
- Hajde, brže! - Kik ga je požurivao. - Pregledaj sve!
Ukočenim šakama, prepipao je njegov trup, ruke, noge i, na kraju, glavu. Stojan ništa nije imao na sebi.
- Čist je - zaključio je mladić promuko i pošao rukom da mu svuče kapuljaču.
- Ostavi to - Stojan je zatražio.
Bez reči i okretanja, mladić se udaljio.
- I šta sada, Nebojša. Ti, koji bi trebalo da se ne bojiš? Planiraš da me mučiš? Sečeš, lomiš mi kosti, pališ mi kožu? Hajde, dođi. Pokaži mi šta znaš, uživaj u mom bolu dok ti se deca guše.
- Neću te ni dodirnuti. Dovedite je ovamo - Kik je naredio, a Stojanu se učinilo kao da ga je neko snažno šutnuo u stomak.
U daljini, u njihov deo groblja ušlo je još nekoliko ljudi. Tek kada su prišli i stali pored Kika, video je da se među njima nalazi i jedna žena.
- Ne... Ne.
- Da. Šta, zar si mislio da ću je samo tako pustiti?
- Stojane - prepoznao je Milicin glas. - Reci mu gde su njegova deca.
- Reci mi Stojane. Reci mi ili ću tebe ubiti poslednjeg, nakon što vidiš sve što će se njoj dogoditi.
- Ubićeš nas oboje, u svakom slučaju.
- Ne, ubiću samo tebe ako mi vratiš decu, žive i zdrave. Kaži mi gde se nalaze. Ako ne učiniš to, umrećete svi: moja deca, tvoja Milica, njena porodica, a na kraju i ti, ti bolesni skote. Sećaš se šta si mi rekao kada si me nazvao, šta si me pitao? E pa, sada ću ja da te pitam isto: da li si spreman da umreš za osobu koju voliš?
