Ivica Milarić

Petak, Januar 06, 2012

Pokojnik: Deo dvadest prvi

- Jebo te otac, vid’ ti ovog komandosa! - poručnik je dreknuo. - Pa šta si nam to doneo, sveca ti jebem?
Stojan je držao mladog vojnika za ruke i gurnuo ga na kolena.
Prvi put od kako je završio specijalnu obuku i stigao na ratište, dobio je pravi, borbeni zadatak. Čitav dan provlačio se kroz ruševine sela nadomak manjeg grada oko kog su se vodile borbe, tražeći neprijateljskog snajpera. Pronašao ga je u sumrak i sačekao da padne noć. Međutim, pre nego što je stigao da se uvuče u višespratnu kuću, čovek u uniformi je izašao i otišao da piša. Stojan ga je pratio i trenutak kasnije, stavio mu nož pod grlo.
- Predajem se, predajem se - odmah je zamucao.
Stojan, zbunjen i zatečen, zavezao ga je i u mraku sproveo preko linija fronta.
- Druže poručniče, vojnik se predao.
- Odlično! - dohvatio je mapu i raširio ju ispred zarobljenika. - Gde se nalazi drugo snajpersko gnezdo? Reci mi brzo.
Mladić je spustio prst na papir.
- E, tako se to radi. Hvala veliko! - poručnik ga je laktom udario u teme.
- Druže poručniče... vojnik... predao se - Stojan je ponovio.
- A je li? - poručnik se nasmejao kroz retke, kvarne zube. - Je li se pozvao na Ženevsku konvenciju?
- Ja... ne znam.
- Pozivam se, da, pozivam se na moja prava ratnog zarobljenika - ubacio se preplašeni mladić.
- Kuš! - poručnik ga je šutnuo u stomak. - Bojim se da te ništa nisam pit'o. Razgovaram ovde sa drugom-vojnikom Stojanom. Da li se pozvao?
- Pa... nije.
- Da li nosi obeležja, činove i uniformu vojske zvanično prepoznate od strane naših oružanih snaga? - deklamovao je. - Stojane?
- Ne znam. Mislim da ne nosi - pogledao je njegovu skrpanu, maskirnu odeću, koja je više ličila na radno odelo zemljoradnika. - Ne nosi - odlučnije je odgovorio.
- A da li si se ti uverio da je ovaj pojedinac stupio u ratna dejstva protiv ustavnog poretka naše zemlje, spreman da izazove materijalnu štetu i ljudske žrtve njenoj narodnoj armiji?
- Molim vas - počeo je zarobljenik i ponovo dobio čizmu u stomak.
- Vojniče Stojane, mislim, druže-vojniče - počeo je da se cereka, kao i drugi vojnici koji su bili u blizini - pošalji ovog banditat kod druga Tita! - izvadio je pištolj i pružio mu ga.
Stojan je pogledao oružje, ali se nije pomerio. Zarobljenik je počeo da se moli.
- Molim? - Stojan je bio zatečen.
- U crkvi se moli. Čuješ i ti, majku ti jebem! U tvojoj crkvi se moli! - ovaj put je iz sve snage šutnuo mladića u grudi, a molitva prestala. - Uzmi. Uzmi!
Nevoljno, Stojan je preuzeo pištolj.
- Tako, vidiš - poručnik mu je uhvatio šaku i uperio cev ka zarobljeniku koji se, u bolovima, valjao na zemlji. - Proveri da li je oružje otkočeno, repetiraj i povuci obarač.
- Poručniče... - Stojanov glas je preklinjao.
- Druže Stojane, mi ovde branimo ustavni poredak! Uradio ono što sam ti rekao.
- Ne... ja nisam... - mucao je.
Udario mu je šamar preko lica, a suze počele da se sakupljaju u Stojanovim očima.
- Nemojte! Nisam... ubi.. - čuo je da se drugi vojnici smeju, a zarobljenik bori za dah.
- Šta nisi?! Šta ti nisi?! Ima da ubiješ ovo govno i to odmah! Ti si ono što ti kažem da jesi. Povuci obarač! - poručnik se osvrnuo i zgrabio prvi kalašnjikov koji je dohvatio. - Ako ne uradiš ono što sam...
Pucanj je prekinuo razgovor. Stojan je osećao da mu drhti šaka, ruka, i gotovo kompletno telo, nalik na zvono koje je neko udario iz sve snage. U glavi, sve mu je postalo tupo i udaljeno, kao da sopstveni život posmatra kroz teleskop sa neke druge planete.
- Eto, vidiš da nije bilo teško - poručnik ga je potapšao ga po ramenu.
Pored njihovih nogu, telo zarobljenika se i dalje trzalo, a kroz ranu u njegovoj lobanji polako tekla crna krv.
- Pazi, još se mrda! - poručnik je podigao pušku i ispalio kratak rafal u zarobljenika. - Stojane, čuo si ga, snajper se nalazi u onoj kući! Kada padne noć, hoću da se uvučeš tamo i nađeš ga.
Stojan se vratio u sadašnjost.
- Razumem, druže poručn... - počeo je da šapuće, ali nije bilo nikoga ko bi to mogao da čuje.
Ispred, zavaljen na kauču, sedeo je Miki.
Njegove grudi bile su prekrivene prostrelnim ranama, a odeća krvava. Mrtve oči i dalje su posmatrale Stojana.
Pomislio je da zaista nije teško ubiti. Možda samo prvi put. Odupirao se tome, učinio je sve što može da ponovo ne uzme život drugom čoveku, kakvo god on smeće bio. Ali, more je bilo previše crno i gusto da u njemu pliva. U njemu je moglo jedino da se davi. Na kraju, bio je siguran, smrt je odgovor na sva pitanja.
Sklopio je Mikijeve oči.
Podigao je telefon i nazvao Kika.
- Stojane! Kako ide? Milica te pozdravlja, baš je zabavna! I seksi, moramo da primetimo, kapiraš?
- Slušaj me. Svi ste mrtvi. Razumeš li me? Svi ste mrtvi.
- Budalo - Kikov glas je bio ozbiljan - ako...
Stojan je snažno udario telefon o pod i razbio ga.
Navukao je kapuljaču na lice i pogledao papir koji mu je Miki dao pre nego što ga je ubio.
Jedan od stavki bila je adresa, pored koje je pisalo ''Kikova porodica''.