Ivica Milarić

Petak, Mart 16, 2012

Pokojnik: Deo trideset

- Tvoja deca su bezbedna. Stavio sam ih u autobus i poslao u Niš - Stojan je govorio gledajući u Milicu. - Ni ne znaju šta se dogodilo.
- Kako to misliš. Šta pričaš, bre?! - Kik je zakoračio prema njemu sa podignutim oružjem, ali ipak zastao. - Gde su mi deca?
- Nazovi policiju u Nišu. Traži dečaka i devojčicu koji su izgubljeni na autobuskoj stanici.
Kik se okrenuo ka nekom od drugih ljudi i tiho mu se obratio. Čovek je izvadio telefon, udaljio se i obavio kratak razgovor.
- Ako im se nešto desilo... - Kik je počeo da preti, ali nije završio.
- Ništa im se nije desilo. Pusti Milicu.
- Stavio si dvoje dece na autobus i poslao ih negde same, samo tako? Ti si bolestan. Ti... - bezuspešno je tražio reči.

Stojan nije sklanjao pogled sa Milice, bez obzira što mu je Kik držao pištolj uperen u lice. Video je da ona mirno stoji između dva čoveka, zagledana u zemlju, nalik na dete koje je nešto skrivilo. Sporo je razmišljao o onom što predstoji. Nadao se da će pustiti Milicu, iako je sumnjao u to. Bilo mu je potrebno samo da napusti groblje, nekako, samo da se ona udalji sa te parcele. Glavobolju, iako je sigurno bila tu, više nije osetio. Verovao je da za nekoliko minuta više neće biti ničega što može da ga boli.
Čovek se vratio do Kika i šapnuo mu nekoliko reči, a Stojan bacio kratak pogled ka njemu. Oči su mu bile dovoljno priviknute na mrak da vide olakšanje na njegovom licu.
- Rekao sam da ti da nisu povređena.
- Jesi. Bravo Pokojniče, uspeo si da ne povrediš dva deteta - Kik je zvučao nadmeno. - A sada ću seći deo po deo tebe, majku ti jebem bolesnu. Nikada nisam bio u fazonu tih sadističkih stvari, ali sada, za tebe, jebeno jesam. Skidaj taj mantil!
- Pusti Milicu.
- Skidaj mantil kada ti kažem!
Polako, Stojan je svukao kapuljaču sa lica, a zatim otkopčao mantil i pustio ga da sklizne. Oslobođen, komad odeće je pao u sveže iskopanu raku iza njega.
Ljudi koji su ga držali na nišanu promeškoljili su se i dodatno namestili, nalik na nervozan, streljački vod.
Kik se nasmešio.
- Jebote. Pa ti si neki običan tip. Običan, jebeni tip! - primetio je.
- Pusti Milicu.

- Jebala te Milica! Hoćeš da pustim Milicu, hoćeš da bude bezbedna?! E, pa - okrenuo se i pružio ruku. - Evo ti, pružiću ti makar to, pre nego što počnem. Biću milosrdniji od tebe.
Mirno, Milica je prišla Kiku, uhvatila ispruženu šaku i stala pored njega. Tek tada je podigla pogled.
- Stojane... žao mi je - tiho je rekla.
- Je li ti sada bolje? Nikada je nismo ni kidnapovali, majmune glupavi. Pa mi radimo zajedno, kretenu bolesni, ti kretenu bez jebene ideje. Kako misli da sve ovo funkcioniše?! Panduri i lopovi? Sud i inspektori? Pa ovo je Srbija, majmune, jebem ti tu običnu facu glupavu.
- Ne...
- Ne moraš da ga mučiš - Milica se okrenula ka Kiku. - Završi sve brzo.
- Ne... - Stojan je ponovio. - Milice?
- Ovo je naš svet, Stojane. To što si ti radio, sakaćenje, krađa, ubijanje, kidnapovanje dece... Naš svet to ne može da toleriše.
- Zašto?
- Kakav si ti majmun, pa to je neverovatno. Ti si mentalno retardiran - Kik se ubacio, ali je Milica iskreno odgovorila.
- Zbog novca. Zašto i sve ostalo? Mogla sam da postanem ti, bolesnik sa nožem u ruci, ili da, kao i većina, prihvatim stvarnost.
- A sada mi reci: hvala čika-Nebojša što si mi dao mogućnost da umrem znajući da mi je stara devojka bezbedna - Kik se proderao. - I skini sve sa sebe. Milice, ne morate da gledate, ali žao mi je, ja ovo moram da uradim - nešto tiše joj je rekao.
- Hvala čita-Nebojša! - viknuo je Stojan i počeo da se skida. - Hvala čika-Nebojša! - ponovio je, i osetio da mu suze cure niz obraze. - Hvala čika-Nebojša! Hvala čika-Nebojša! Hvala čika-Nebojša! - nastavio je da ponavlja, gotovo jecajući, čak i kada je ostao samo sa gaćama i pantalonama oko članaka.
- Pazi, pička plače! - primetio je neko.
Ljudi su počeli da se smeju. Kik se takođe cerekao. Stojan je primetio da se Milica ne smeje, ali i da se nišani spuštaju.
Odjednom je zaćutao.
- Ljubavi, zatvori oči - Stojan je naredio Milici i bacio se unazad.

Dok je padao, video je da se puške i pištolji dižu, možda čak i da su neki među njima zapucali. On je, međutim, tada već bio u vazduhu i padao u raku. Kik i njegovi ljudi počeli su da viču, ali niko nije primetio nit tankog, čeličnog kabla vezanu za Stojanovo člank, čiji drugi kraj se podigao sa zemlje i zategnuo oko grobova nalik na gotovo nevidljivu, srebrnu liniju. Na okolnim grobovima, deset posuda sa svećama se zatreslo i palo. Staklo je puklo i, istog trenutka, deset granata u njima oslobodilo svoje kašike.