Petak, Decembar 23, 2011
Pokojnik: Deo devetnaesti
Podigao je jedan od dva odbačena kalašnjikova koji su bili uredno naslonjeni na ogradu kuće, kao i redenik iz drugog. Izašao je na zemljani put i pošao prema Klisi, a iza sebe ostavio mrak i zapomaganja iskasapljenih mladića.
Prebacio je pušku preko slobodnog ramena i ostavio da visi ispod kaputa, zajedno sa sačmarom.
Stojanov um je goreo. Pri svakom udahu osećao je krckanje rebara oko meste gde ga je zrno pogodilo.
Pored toga, bol koji je tumor zadavao bio je na granici idržljivosti, i poput morskog ježa koji se širi u sred njegovog mozga, samo je sve dublje i dublje zabijao igle. Ali, iza, kuljala je mnogo otrovnija toplota iz druge rane, iako kod nje nije bilo napuklih kostiju ni zasečene kože. Ekran mobilnog telefona sa Mikijevim brojem svetleo mu je ispred očiju; bio je to broj kartice koju mu je Stojan kupio, koji je samo on trebalo i moralo da zna.
Ušao je na Klisu. Koračao je napred, gledajući u ispucali asfalt pešačke staze, i zamišljao kako bi bilo lepo da se iste pukotine prošire na njegova stopala, noge, trup, ruke i glavu, kao žila koja napreduje sve dok ima materije gde može da se širi. Želeo je da njegovo telo popuca kao porcelanska vaza, kao zaleđeno jezero u koje pada najmanji asteroid koji putuje najvećom brzinom, da se raspadne i nestane u prah, u neprepoznatljive čestice koje će izgubiti svaku memoriju o prošlom životu, i ponovo biti bezgrešna, zvezdana prašina, a ne sklop koja postoji samo da seče, ubija, lovi, nanosi i oseća bol.
Nije posmatrao retke prolaznike. Tačno je znao ko su oni: žrtve. Mnogi su to već postali, drugi će postati pre ili kasnije. I ništa nisu mogli da urade zbog toga. Kao ona trojica u kući - znali su da dolazi, ali nisu bili dovoljno mudri, odvažni, niti srećni.
Nije da to nisu želeli; nisu to mogli.
I pre nego što su se rodili, Stojan je bio siguran, označeni su za patnju. Zbog toga su i izabrali da budu krimosi: mislili su da će tako dobiti srahopoštovanje za kojim su vapili, novac, moć i uticaj koji su krišom posmatrali kod drugih. Detinjstvo u siromaštvu, ponižavanju i podništavanju; roditelji kojima nije bilo stalo, ili su još gore, uživali u patnji sopstvene dece. Nastavnici za koje nisu postojali; vršnjaci koji se dave u istom moru. I oni sami, glupavi, nespretni, ružni, bez harizme, dovitljivosti i svake druge vrline običnog čoveka. To je bio njihov svet: beznađe, slabost, krhkost, nedostatak bilo kakve pravde, boga ili sudbine, osim one koja ih je osudila verovatno još na začeću.
Mislili su da će ih ti pištolji zaštiti, da ti komadi metala neće dozvoliti da postanu žrtve, nego da će oni biti ti koji povređuju. Sve je to, na kraju, bilo samo slabašno koprcanje davljenika, a Stojan je verovao da je on more u kom se dave, ali i da je i on davljenik u njemu. Postavio je pravila za sebe kada je ugledao dva tipa u mračnom prolazu, standarde bede koje će nanositi drugima, pre svega zbog griže savesti iz rata, kada nije želeo da drugima nanosi bol.
Odlučio je da se više ne zavarava. On je crno more. On je to bio od prvog dana kada ga je Ahmed Hasan al-Bakr označio za nož.
Dodiruo je nos. Tanak mlaz krvi slivao se preko njegove gornje usne. Kao što je doktor najavio, tumor je ulazio u poslednje faze. Nije ga bilo briga.
Išao je da poseti Mikija, da razgovara sa njim poslednji put.
Uf...teška priča, završna faza priče i tumora istovremeno...
Srećom, uz pomoć najgorih fora koje sam pokupio iz američkih serija, sve to mogu da odužim u nedogled :D
Hvala što si čitala! :)
Evo ti nešto u tom smislu:
Wikipedia: - "Јa znam sve!"
Google: - "Јa imam sve!"
Internet:- "Bez mene ne možete."
Kompjuter:- "HAHAHAHAHA, svi ovdje zavisite o meni, a ja o nikome!"
Struja:- "HAHAHAHAHAHAHA, stvarno?"
Tesla:- "Ko tu koga laže?"
Bog:- "Molim?"
Chuck Norris:- "Šta moliš?!"
Procitala zadnja 4 dela u jednom dahu! Genijalno!
