Petak, Januar 13, 2012
Pokojnik: Deo dvadeset drugi
Ostavio je Mikijevo telo u kući i izleteo na ulicu. Adresa koju je tražio nalazila se u Adamovićevom naselju i pošao je ka njoj peške, pošto je znao da mi nije potrebno više od dvadesetak minuta. Oružje ispod njegovog kaputa zveckalo je pri svakom koraku i udaralo jedno o drugo. Policijski automobil je prošao pored njega u jednom trenutku, a Stojan je oborio pogled. Auto se nije zaustavio, već je nastavio dalje. On je učinio isto.
Glavobolja je prerasla izluđujući bol i postala otelotvoren košmar iz kog nije mogao da se probudi.
Prisetio se Milice, i mrtve majke. Sve je bilo crno more, a davljenje jedino stanje postojanja.
- Neću da ubijam, ali nema drugog načina - promrmljao je, a čovek pored kog je prošao okrenuo glavu.
- Molim?
Tek je tada primetio komešanje na ulici. Svuda unaokolo, ljudi su išli svojim poslom, deca sa školskim torbama se muvala okolo, ulični psi pretrčavali put. Svet nije nestao.
Stojan se okrenuo ka čoveku, dedici koji ga je zaintresovano posmatrao, kao da pokušava da se seti odakle ga poznaje.
- Ja sam Pokojnik.
- Pohornik? Nisam vas razumeo? Da li ste rekli Poharnik? Radio sam sa jednim, jeste li njegov sin? - čovek se prijateljski nasmejao.
- Ja sam crno more. Mogao bih ubiti sve ove ljude pre nego što bi me zaustavili - Stojanove krvave oči su gledale pravo u njega.
- A, izvinjavam se, greška - zakoračio je nekoliko koraka unazad i stavio ruke u džepove. - Prijatno - izgovorio je i nervozno produžio.
Stojan se glasno nasmejao, dovoljno da svi oko njega bace pogled.
- Nemoj buljiti, sine - čuo je da žena na autobuskoj stanici opominje dete.
- Koliko ludaka, bog te mazo... - neko je prokomentarisao iz otvorene pekare.
- Ovce - šapnuo je Stojan za sebe i navukao kapuljaču. - Glupe, mrtve ovce.
U istom trenutku, talas glavobolje je popustio i sve ponovo postalo malo stvarnije i manje nalik užasnom snu. Stojanu nije bilo drago zbog toga. Izmeštenost koju je osećao zbog bola činila je da stvari poput povlačenje okidača lakše čini.
Pogledao je tablu sa nazivom ulice i uverio se da je adresa koju traži odmah iza ugla.
Poželeo je da se glavobolja vrati jača neko ikada ranije.
Prošlo je skoro 20 godina od kako su deca ubijana pred njegovim očima, a ubrzo, znao je, možda će ponovo tome prisustvovati.
Gdje nestade 22. dio ;)
