Ivica Milarić

Petak, Januar 27, 2012

Pokojnik: Deo dvadest četvrti

- Da? - starija žena otvorila je vrata.
- Gde su deca? - Stojan se progurao pored nje i zakoračio u kuću.
- Molim? Ko ste vi?
- Poslao me je Kik. Deca su u opasnosti. Brzo, gde se nalaze? - ušao je u prostranu dnevnu sobu, tražeći pogledom dodatne telohranitelje.
- Šta? O čemu to govorite? Da li vas je Nebojša poslao? Šta se dešava? Ako ne izađete iz kuće, pozvaću momke koji su tu, odmah napolju - preteće je izvadila telefon iz džepa.
Stojan se zaustavio i okrenuo ka njoj.
- Slušajte me - uhvatio ju je za ruku i povukao do prozora.
- Pustite me odmah!
- Pogledajte - pomerio je zavesu i pokazao deo trotoara gde je ležao ustreljeni telohranitelj. Sa druge strane ulice primetio je da mladi par gleda u istom pravcu. - Momci koje želite da zovete su mrtvi. Neko će uskoro ući ovde i isto će se desiti i vama.
- Bože! Ništa nisam - zamucala je. - Ništa nisam čula. Ja... Ja, moram da zovem Nebojšu. Ne znam šta da radim.
- Ne, sačekajte. Ja znam šta da radimo - uhvatio ju je za ramena. - Kik... Nebojša je mene poslao. Stigao sam na vreme, inače bih i ja bio mrtav. Snajperista je ubio obojicu, uskoro će grupa ljudi uleteti ovde i onda metak u čelo sleduje i nama.

Žena je počela da jeca, a on, na kratko, preko njenog ramena osmotrio ulicu. Par se sada nalazio pored ranjenog telohranitelja; devojka je panično razgovarala preko mobilnog telefona dok je mladić čučao iznad krvavog čoveka. Stojan je znao da mu je ostalo samo nekoliko minuta.
- Moramo da izvučemo decu. Dolaze po njih, i ako ne krenemo odmah, nikada neće otići.
- Policija... - počela je.
- Gospođo - zaustavio ju je. - Ko ste vi?
- Anđela. Nebojšina majka.
- Znate da zvanje policije nije opcija. Ukoliko uđu u ovu kuću, verovatno je da će vaš sin biti uhapšen. Ako ovi drugi dođu, vaši unici neće dočekati sledeći rođendan. Ja mogu da spasem decu i zaštitim Nebojšu. Zato, molim vas, nemamo vremena. Gde su oni?
Žena ga je posmatrala nekoliko sekundi uplakanih očiju, a zatim pokazala na stepenište.
- Gore, u Nebojšinoj spavaćoj sobi, gledaju crtane filmove.
- Idemo po njih.

Popeli su se na drugi sprat. Kuća je Stojana podsećala na lavirint od belog mermera i zlatnog nameštaja. Žena je otvorila jedna vrata i uvela ga u prostranu sobu. Na velikom krevetu, dvoje male dece, dečak od dve-tri godine, i nešto starija devojčica, ležali su na stomacima ispred laptopa.
- Bako, nešto je se čulo napolju - devojčica je zurila u Stojana. - Ko je ovaj čika?
- Brzo, oblačite se, moramo da idemo - Anđela im je naredila.
Čim su ugasili kompjuter, Stojan je čuo udaljeno zavijanje sirena.
- Da li postoji zadnji izlaz? Ne smemo da se vratimo na glavna vrata.
- Da, možemo da izbijemo na paralelnu ulicu, ako izađemo kroz dvorište iza kuće - žena je navlačila dečaku patike dok je on pevušio pesmu koja je trenutak ranije išla u crtanom filmu.
Devojčica je, međutim, bila dovoljno velika da shvati da nešto nije u redu. Stojan se spustio na kolena.
- Kako se zoveš?
- Aleksandra. Sandra.
- Ja se zovem Miodrag. Miki. Sve će biti u redu - slagao je, a istog trenutka, glavobolja blesnula u njegovom mozgu. - Moramo da izađemo napolje, a onda ću vas odvesti do tate - sirene su se jasno čule na ulici. - Važi, Sandra?
Devojčica je klimnula glavom.
Spustili su se niz stepenice, a Anđela otvorila jedna od bezbroj vrata. Izašli su u brižljivo održavano, zadnje dvorište u čijem centru se nalazio ispražnjen bazen.
- Hajdemo, hajdemo pilići - žena je blago gurkala brata i sestru koji su se držali za ruke.
Stojan je hodao iza nje.
- Nemamo još puno vremena - tiho joj je rekao.
- Brzo, trkom, trkom, mali pilići!
Deca su potrčala ka ogradi, a žena počela teško da diše i usporila. Stojan se zaustavio, bacio pogled na prazan bazen i izvukao leptir.