leadboard premotaj roman Ivica Milarić

Sreda, Avgust 07, 2013

Goran Skrobonja i “Čovek koji je ubio Teslu”

Pre nekoliko nedelja završio sam roman “Čovek koji je ubio Teslu” Gorana Skrobonje. Pre toga, od Skrobonje sam čitao samo “Sveti rat”, novelu koja je objavljena na internetu (iako je, ako sam dobro shvatio, pre toga izašla u časopisu “Emitor”). Teško mi je da iznesem razmišljanja o romanu bez malo otkrivanja radnje, tako da ukoliko ne želite bilo šta da saznate o zapletu, sada je vreme da prestanete da čitate.

Njegov novi roman mi je ostavio dosta zbrkan utisak. 
Sa jedne strane, tokom čitanja mi je bilo jasno da je mnogo vremena i istraživanja ušlo u pisanje ovog dela. Alternativna istorija u kojoj se Prvi svetski rat nije odigrao i gde Kraljevina Srbija ima značajno mesto u imperijalističkom svetu novog 19. veka (koji se produžio do prvih decenija 20.) zahvaljujući Nikoli Tesli koji se vratio na Balkan i tu napravio svoje uspešne laboratororije i fabrike brižljivo je slagana - više desetina istorijskih imena javljaju se u okviru radnje, u različitim ulogama. Posebna pažnja je takođe posvećena Beogradu iz tog vremena, ulicama i ostalim lokalnim socio-geografskim odrednicama (o čemu ja znam gotovo ništa), a koje su u međuvremenu nestale.

Sa druge strane, tu je (kako sam ja razumeo), naša Srbija, samo u budućnosti, gde je porodična firma iz zemlje postala najznačajnija kompanija na svetu (ili skoro pa to). U tom dobu, Beograd je jednako značajan, samo što je futuristički, za razliku od “elektropunk” alternativnog Teslinog sveta.

Na žalost, meni roman drastično podriva neuverljivost oba sveta - na površini, i jedan i drugi su plastični - u Teslinoj lažnoj prošlosti (iako on nije glavni akter, već je to njegov asistent), sav nameštaj je od mrkog drveta, izvajan i predivno lakiran, sva gospodska odela besprekorno skrojena. U lažnoj budućnosti, sve je staklo i bogatstvo, moć i uticaj, interneti i gedžeti (koji ne deluju baš mnogo naprednije od onog što danas posedujemo). Oba sveta sam doživeo ne kao moguće, već kao fantazije o relevantnosti Srbije i njenom značaju. Ipak, nema ideje koja to istinski podržava, nego je koncept oformljen na aksiomskim “mehanizmima zapleta” koji glase: zamisli da samo jedna srpska kompanija ima proizvod koji ceo svet želi.
Isto tako je Teslina prošlost bazirana, bar za mene na: zamisli da nam se Tesla vratio i od nas napravio moćnu državu. Tome dodatno doprinosi činjenica sam čovek je sasvim irelevantan za radnju, osim u smislu da ga i ovde predstavlja ideja (ili predrasuda) o neljudski genijalnom, ali isto tako neopisivom čoveku, na koju smo već navikli u našem delu sveta.

Skrobonja se potrudio da svakom svetu pruži širi kontekst globalnih dešavanja koji bi objasnio stanje stvari; oba okvira su za mene ostala na nivou neuverljivih mehanizama, posebno svet Srbije u budućnosti i porodična kompanija, koja je počela sa jednom jabukom, očistila i prodala po većoj ceni, zatim kupila dve, te dve prodala za četiri, i onda, otprilike, otkupila sve deonice kompanije “Apple”.

Roman opisuje kako bi sve te alternativne stvarnosti mogle da izgledaju, ali za mene to čini sasvim neuverljivo.
Sama dinamika radnje prati šemu koja se može nazvati trans-medijskom, i koju sam često viđao u grafičkim romanima i filmovima - čitalac prati likove koji postepeno (i delimično nevoljno) ulaze sve dublje u radnju i misteriju vezanu za Teslin eksperiment, koja povezuje dve osobe iz različitih univerzuma. Kako odmiču strane, tako misteriju više zamenjuje tenzija i akcija, ali, baš kao i okruženje Teslinog i futurističkog Beograda, i one ostaju suviše formalne da bi me zaista zainteresovale, bez obzira što je Skrobonja dovoljno spretan da čitljivost nikada ne predstavlja problem (na žalost, za mene, ni uživanje). 

Stilski, jedini delovi koji mi po kvalitetu iskaču jesu kratke horor-deonice, gde Skrobonja vrlo uverljivo predstavlja telesne “fleš” užase, i koji su mi najviše ostavili utisak po svojoj neočekivanosti i upečatljivosti.

U suštini, moja glavna zamerka se može fokusirati u jedan segment - Jevrem, Teslin asistent, pripoveda svoju priču u vidu dnevnika. Dan nakon što učini za njega užasno delo, koje ga protresa do srži bića, on odlazi u grad i potom do detalja, vrlo razdragano opisuje detalje predstojećeg kraljevskog venčanja. Slomljenog Jevreman nema, tu je samo presrećni putopisni novinar koji objašnjava vrste slatkiša koje se prodaju na ulicama i slične trivijalnosti. Malo kasnije, Jevrem opet skoro pa ne može da razmišlja od bola zbog svog dela. Isto po meni važi za celokupno delo - kao da je u jednom trenutku bilo moguće pratiti samo jednu liniju “zamišljanja”, a čim se ona dovede u pitanje, koncept postaje banalan na mikro i makro planu.

“Čovek koji je ubio Teslu” je vrlo ambiciozno delo, ali za mene, delo koje je puno energije usmerilo na stranu koja je prilično šuplja, dok konceptualno ne odlazi dalje od ideja poput “Tesla je bio najveći sin našeg naroda” ili “Nauka je dobar sluga, ali može da uništi svet ako niste pažljivi”. Činjenica da se u romanu pojavljuju Lenjin, Nušić i Lazar Komarčić meni ni malo nije pomogla da se ovo prethodno zamaskira.

[Odgovori]

Veliki objašnjenje, hvala! Volim sve pojedinosti koje daju u svom articles.Love svoj post! Najbolja jednom sam pročitao.

Comment by Thesis Writing Service (11/14/2016 11:29)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me