Pokojnik: Deo dvadeset sedmi
- Gde ju držite?
- Kuća u Ledincima.
- Odvezite Milicu u grad - Stojan se preračunao u sebi. - Dajte joj jedan mobilni i recite da me nazove na ovaj broj kada je ostavite, za tačno 60 minuta. Posle ćemo ponovo pričati. Da li me razumeš?
- Vratićemo ti pičku u grad, pustiti je, a onda bi trebalo da te nazove. Razumeo - Kik je ponovio njegove instrukcije.
- Nemoj biti prost.
Veza je zanemela na trenutak.
- Izvini - bila je poslednja stvar koju je Kik rekao pre nego što je prekinuo. (Dalje)
Hrvoje Šalković - Nulti Meridijan
Ne sumnjam da je Hrvoje veoma kul i zanimljiva osoba. U njegovom putopisnom romanu, ako ovo delo može tako da se nazove, smeta mi više to što Hrvoje konstantno pokušava da ubedi čitaoca da je on zapravo jako kul lik, ali da mu do toga nije ni malo stalo.
(Dalje)
Ne paničite – pada sneg!
Zapravo, naziv teksta je pomalo obmanjujući.
Paničite. Napolju pada sneg.
(Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest šesti
- Jesi mi ubio majku? - Kikov glas je jedva čujno drhtao.
- Daj telefon Milici - Stojan je naredio, i kratko mahnuo deci koja su se igrala ispre njega.
- Gde su mi sin i ćerka?
- Slušaj me Nebojša. Neću to ovo ponoviti. Daj mi Milicu, odmah.
Čuo je kako veza šušti, a glasovi mrmljaju u pozadini. (Dalje)
Zekina dilema
Lija je uhvatila zeku za okovratnik, tojest, kožu i krzno oko njegovog vrata.
— Ne smeš biti slab! Ukoliko ništa ne učinimo, mrtvi smo! - proderala se.
— Slušajte, ljudi — ubacio se jež. — Bez nasilja. Samo bez...
— Ne seri! Čovek mora da umre.
— Slažem se, čovek mora da umre! — jazavac je ponovio.
— Da, znam, mora da umre, moramo da ga zaustavimo, nisam kreten. Samo... ne znam... ne želim da ubijem bilo koga — zeka je grubo gurnuo liju od sebe i prišao otvoru jazbine koji je gledao prema čistini. — Nije u mojoj prirodi da uzimam živote. (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest peti
Pogledao je preko Anđelinog ramena i video da deca trče prema ogradi. Jedan trenutak bio je neodlučan, a zatim ispružio praznu šaku prema ženi. Povukao ju je unazad, ka sebi.
- Mobilni - stavio joj je nož ispod vrata.
- Nemoj... - uzeo je uređaj iz njene šake.
- Da li postoje kamere u kući?
- Da.
- Nećete dati snimke policiji. Recite da ih nema. Da ne snimaju. Razumeš?
- Bože. Nemoj povrediti decu... - vrh noža joj je probio kožu. - Razumem. Razumem! (Dalje)
Srbija čita
Pozdrav, dragi čitaoci. To sam ja, knjiga.
Ne konkretna knjiga, već sam koncept. Javljam vam se, simbolično, putem pisane reči.
U vašoj sam zemlji već nekoliko vekova, ukoliko ne računamo vreme kada su me samo monasi i diplomate koristili. Zbog toga, želela bih da se pozabavim nekim pitanjima koja se u poslednje vreme u vašoj zemlji javljaju.
(Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest četvrti
- Da? - starija žena otvorila je vrata.
- Gde su deca? - Stojan se progurao pored nje i zakoračio u kuću.
- Molim? Ko ste vi?
- Poslao me je Kik. Deca su u opasnosti. Brzo, gde se nalaze? - ušao je u prostranu dnevnu sobu, tražeći pogledom dodatne telohranitelje.
- Šta? O čemu to govorite? Da li vas je Nebojša poslao? Šta se dešava? Ako ne izađete iz kuće, pozvaću momke koji su tu, odmah napolju - preteće je izvadila telefon iz džepa.
Stojan se zaustavio i okrenuo ka njoj. (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest treći
Zavirio je iza ugla, i odmah prepoznao dva telohranitelja - jedan je stajao ispred kuće, a drugi, kako je Stojan pretpostavljao, bio tip koji je sedeo u džipu parkiranom nekoliko metara dalje.
Bilo mu je očigledno da su čuvali vilu koju je tražio.
Razmišljao je nekoliko trenutaka kako tačno da napadne, a onda je navukao kapuljaču i samo ušao u ulicu. (Dalje)
Draga familijo Kardašijan
Ja imam 13 godina, zovem se Sale Petković, ali me svi zovu Buco.
Pišem vam po prvi put.
Mi, u mom selu, nedavno smo prvi put dobili kablovski televizor, jer mi je tata drnčio celu jesen u šumi, sekao drva i prodavao, skupio evra, i onda nas častio! On i mama imaju svoj televizor, brat ceo dan sedi za kompjuterom koji ima internet, a ja delim sobu sa babom jer tata kaže da je skupo da njoj posebno grejemo sobu.
Ali, kada su stigli evri, kupio je tu kablovsku, a i jedan nov televizor za babu i mene. (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadeset drugi
Ostavio je Mikijevo telo u kući i izleteo na ulicu. Adresa koju je tražio nalazila se u Adamovićevom naselju i pošao je ka njoj peške, pošto je znao da mi nije potrebno više od dvadesetak minuta. Oružje ispod njegovog kaputa zveckalo je pri svakom koraku i udaralo jedno o drugo. (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadest prvi
- Jebo te otac, vid’ ti ovog komandosa! - poručnik je dreknuo. - Pa šta si nam to doneo, sveca ti jebem?
Stojan je držao mladog vojnika za ruke i gurnuo ga na kolena.
Prvi put od kako je završio specijalnu obuku i stigao na ratište, dobio je pravi, borbeni zadatak. Čitav dan provlačio se kroz ruševine sela nadomak manjeg grada oko kog su se vodile borbe, tražeći neprijateljskog snajpera. Pronašao ga je u sumrak i sačekao da padne noć. Međutim, pre nego što je stigao da se uvuče u višespratnu kuću, čovek u uniformi je izašao i otišao da piša. Stojan ga je pratio i trenutak kasnije, stavio mu nož pod grlo. (Dalje)
Pokojnik: Deo dvadeseti
Sa kalašnjikovim u šakama, nogom je razvalio ulazna vrata. Šarke su se iskrivile, a šperploča popucala kao šećerna tabla. Usamljeni šraf iskočio je iz ležišta i preleteo preko sobe. Nije ni probao da li je brava bila zaključana. Stojan je stezao zube od glavobolje, a kapuljača mu je grlila lobanju.
Miki je sedeo na kauču.
- Šta... - spustio je ruke na sedište kao da će da ustane, ali ih je podigao kada se cev okrenula ka njemu.
- Ne moraš da ustaješ - Stojan se trudio da zvuči smireno.
- Šta se dogodilo?
- Preživeo sam - i dalje je u ustima osećao ukus krvi iz nosa. - To se desilo. (Dalje)
Slatki moji termiti
Daj mi ruku, draga, daj mi tvoje telo da igramo zajedno. Termiti ne znaju šta se dešava, nemaju ni najmanju predstavu, a dogod su uvereni da nije tako, mi možemo da plešemo zauvek po ovim trulim gredama. Oni neka jedu, neka buše daske koje grade našu kuću, debeli i nabrekli, ali zauvek nesrećni. Ništa se ne brini, samo igraj, pleši uz ovu muziku koju samo ja čujem. Divan je život, divno je biti živ, ovde i sada, dok milioni njih jedu propalu drvenu građu, besni, tužni i tako nesvesni svega. (Dalje)
Pokojnik: Deo devetnaesti
Podigao je jedan od dva odbačena kalašnjikova koji su bili uredno naslonjeni na ogradu kuće, kao i redenik iz drugog. Izašao je na zemljani put i pošao prema Klisi, a iza sebe ostavio mrak i zapomaganja iskasapljenih mladića.
Prebacio je pušku preko slobodnog ramena i ostavio da visi ispod kaputa, zajedno sa sačmarom.
Stojanov um je goreo. Pri svakom udahu osećao je krckanje rebara oko meste gde ga je zrno pogodilo. (Dalje)
