Utorak, Januar 31, 2012
Srbija čita
Pozdrav, dragi čitaoci. To sam ja, knjiga.
Ne konkretna knjiga, već sam koncept. Javljam vam se, simbolično, putem pisane reči.
U vašoj sam zemlji već nekoliko vekova, ukoliko ne računamo vreme kada su me samo monasi i diplomate koristili. Zbog toga, želela bih da se pozabavim nekim pitanjima koja se u poslednje vreme u vašoj zemlji javljaju.
Prvo: ja sam kanal komunikacije, baš kao dimni signali ili emitovanje radio-talasa. Kanal komunikacije nije povezan sa sadžajem, tojest informacijama koje se tu prenose. Dimni signali mogu biti korišćeni da jave da stiže konjica i svi beže u brda, ili se pomoću njih može reći da se sinoć poglavica Šašavi konj napio kao svinja i ispovraćao vigvam. Isti je slučaj sa mnom. Ja nisam ništa bolja niti kvalitetnija od televizije, ili bilo kog drugog oblika dostave informacija, kao što, po automatizmu, skulptura nije bolja od slike, a pesma od stripa. Svaki komad informacija, u ovom slučaju, delo, mora da se procenjuje zasebno, i, na kraju, individualno, ali više o tome kasnije.
Drugo: osobe koje čitaju knjige nisu pametnije od onih koji to ne rade. Postoji masa glupih knjiga, a isto tako, postoji masa ljudi koji intenzivno čitaju, na koje, međutim, niko normalan ne bi naslonio ni bicikl. Te procene ostavljam vama, budući da ste vi ipak ljudi, a ja neživa, verbalizovana ideja.
Treće: književnost, kao i svaka druga umetnost, pogađa razne ljude raznim stvarima. U vašoj zemlji očigledno je uzbudljivo zgražavati se svim mogućim stvarima, ali, na žalost, ovde nema prostora za to, bolje rečeno, nema smisla. Neko voli da čita post-modernistički nihilizam o teroru koji kapitalističko uređenje sprovodi nad ljudskom dušom, većina voli da čita Dena Brauna zato što je zabavan i uzbudljiv, svi vole da čitaju Lauševića, jer hoće da saznaju šta se to veče zapravo desilo, uz što više krvavih detalja. Na žalost, ovo ništa ne govori o stanju svesti u Srbiji niti posredno ukazuje na kompleksne probleme koji državu tresu.
Ukoliko pogledate, vrlo je verovatno da se ljudi, koji se uzbuđuju oko čitačkih navika Srbije, takođe uzbuđuju zbog popularnosti televizije Pink, nasilja među decom u osnovnim školama i hiljadu drugih stvari.
Ja, knjiga, ne kažem da oni greše, samo da su njihova zapažanja besmislena, a čitačke navike relevantne za naciju u jednakoj meri koliko i prosečan oblik lobanje.
Četvrto: čitanje je prilično usmerena delatnost. Dok čitate, ne možete da kukate kako svet odlazi dođavola, niti da gledate šta osoba pored vas čita. Svako ko je zainteresovan za tuđe čitačke tendencije najverovatnije nije dovoljno zainteresovan za svoje. Jasno, svakom može nešto da se svidi ili ne svidi i da brani svoj stav, ali, kada se sve podvuče, opet je to umetnost, a osoba samo osoba. Obično dokona i nametljiva.
Peto, i poslednje: uživanje u umetnosti je uvek dobro, bilo kojoj i na bilo koji način, a svakome ko pokuša da vam nametne osećaj da ste manje pametni, kul, angažovani ili bilo šta drugo zato što vam se dopada neki određeni žanr, stil ili delo, slobodno recite da može da odjebe nazad u pećinu sa ostalim fundamentalistima.
Zato, Srbijo, slobodno čitajte šta god želite da čitate.
