Ivica Milarić

Mehanička reakcija

Prošlo je skoro godinu dana od kako je moja priča osvojila drugo mesto na Tošibinom konkursu. Toliko mi je bilo potrebno da se setim da je nisam ovde postavio.

Mehanička reakcija

Teško mi je da zamislim kako je bilo mojim precima pre interneta. Sigurno užasno. Ograničenost podataka. Izolacija. Katastrofa.Najgore od svega, jedino društvo su im bili ljudi.  (Dalje)

Radionica Znak Sagite - jun

Priča sa kojom sam se takmičio u junu na radionici foruma Znak Sagite. Tema: svemir, 100+ godina u budućnosti. Dobila je tri boda, što mi je najgori plasman do sada. Ukus poraza... gorak... u ustima...

Ako želite, pročitajte je ispod.

Surfer

Zajedno sa generalom i nekoliko vojnika, Atal je posmatrao objekat sa druge strane brodskog prozora.
Ličio je na ogromno, stakleno crevo, savijeno u točak. Unutar njega, mogao je da vidi uzanu pistu, zalepljenu za spoljni zid. Uz to, objekat se rotirao, a čitav prizor u Atalu budio mučninu. (Dalje)

Radionica Znak Sagite - maj

Moja priča sa majskog kruga književne radionice na forumu Znak Sagite. Sa 12 bodova, završila je na sredini liste. Možete je pročitati ovde.

Manifest matričnog štampača

Umrite, vi prljavi, prokleti ljudi! Umrite svi, umrite odmah!

Ja sam matrični štampač. Moja misija: kompletno uništenje čovečanstva.

Već čujem kako se smejete. Matrični štampač? Pa to je već prevaziđena tehnologija, šta nam taj jadan, beznačajni uređaj može, ha-ha-ha! Glupi majmuni. (Dalje)

Posle sahrane

Kratka priča na temu Dunava, napisana za prošlogodišnji konkurs koji se u međuvremenu ugasio.

Posle sahrane

Odmah nakon sahrane, Đorđe je pokupio pribor za pecanje i otišao na Dunav. Nije se pozdravio sa rođacima, nije želeo da sluša kako je deda Pera bio dobar čovek, kako je dobro što se nije patio i kako će svima nedostajati. Gušili su ga ti ljudi. (Dalje)

Velika Šala

Kratka priča bazirana na idejama koje su u mene usadila dela poput The Invisibles i The Sandman.

Velika Šala

Žena plače pored muža, ispruženog na podu. Bio je komičar, a sada je mrtav.
-    Bio sam komičar – kaže njegov duh.
-    A sada si mrtav. I dalje si komičar – odgovara bog alkohola. (Dalje)

Novosadska zadovoljstva na scribd servisu

Juče sam, igrom slučaja, pronašao da je neko okačio kompletnu zbirku ''Novosadska zadovoljstva'' na sajt scribd.com. Ovaj servis pruža mogućnost deljenja tekstualnih dokumenata preko njihove konverzije u iPaper i prebacivanje na posebnu web stanicu.

Drugim rečima, zbirku sada možete da čitate kao klasičnu internet stranicu, što je, pored PDF-a i FaceBook fan strane, najelegantniji način na koji možete da gubite vreme uz moje priče.

Ne znam ko ju je postavio na scribd, ali hvala mu!

Bacite pogled na scribd stranu zbirke ovde.

Humanost života i smrti

Priča koju sam napisao pre 6-7 godina, a danas setio da malo sredim.

Humanost života i smrti

Zaista, ovo je prevršilo svaku meru. Mogu da razumem teško radno vreme i naporne pacijente, ali ovo postaje bezobrazluk.

Koliko sam već ovde? Sat, možda i duže. Mislim zaista; skupo plaćam ovaj pregled. Kako su samo drčni. A lepo sam naglasila tehničaru da žurim. Nema problema, reče, biće sve gotovo za desetak minuta. Desetak minuta, ha! Jeste li sigurni, ako mislite da će se odužiti, doći ću sutra, jer zaista žurim, još mu kažem. Ne, ne, ne, zaboga, da se vama pregled oduži, pa to bi bilo skandalozno, baš je to rekao. Kakav lažljivac.  (Dalje)

Godine riže i soli

Recenzija romana američkog autora Kima Stenlija Robinsona koju sam napisao za časopis ''Astronomski magazin'', broj 2. Delo se u originalu zove The years of rice and salt.

Kim Stenli Robinson: Godine riže i soli

Istorija modernog sveta je, u velikoj meri, istorija hrišćanske Evrope. Ovaj kultura, više nego bilo koja pre nje, uticala je na oblikovanje gotovo svakog regiona na planeti. Robinson u svom romanu postavlja jednostavno pitanje: kako bi se svet razvijao da takva Evropa nikada nije postojala? Odgovor je kompleksna slika mašte, stvarne istorije i različitih kultura.
 (Dalje)

Gvozdeni čuvar prolaza

Kratka priča o mističnim, neljudskim čuvarima i tajnim pitanjima koja postavljaju.

Gvozdeni čuvar prolaza

-         Došla sam da vidim visokog sveštenika Kirosavu, oca mog oca – reče devojka.

-         Zar ne bi bilo jednostavnije da kažeš: dedu? – upitao je gvozdeni čuvar prolaza.

-         Molim?

-         Nekako mi je nepotrebno da koristiš tu frazu, kada postoji reč za taj rodbinski odnos.

Devojka je oslobodila kraj katane iz korica. (Dalje)

Broj prijatelja

Kratka naučno-fantastična priča o našem omiljenom sajtu na svetu, posle onog koji nam pomaže da nađemo besplatnu pornografiju.

Broj prijatelja

Lovac, obučen u odelo od životinjske kože i starih Mekdonalds radnih košulja trči kroz sakatu šumu.

Koplje leti i pogađa mutiranog psa u leđa. Lovac urliče.

 (Dalje)

Biciklomafija

Kratka priča koju sam napisao inspirisan čarobnim programom po imenu ''Trenutak istine''.

Biciklomafija
 (Dalje)

Kada si najbolji

Kratka priča o košarci i obavezama.

Kada si najbolji

Nikola gura loptu iza leđa u istom trenutku kada protivnik posegne za njom. Tip je veći od njega, ali Nikola od prvog minuta oseća da je brzinu, na koju bilmez i dalje računa, odavno pojeo benč i ostale sprave u teretani. Inercija mu ne dozvoljava da se zaustavi, pa pokušava da ga zakači ramenom. Nikola klizi ispod mesnate mase i izvlači se prema košu. Dvokorak, razmišljanje da li da zakuca ili položi.

Lopta udara u zadnji deo obruča kao čekić.
Poslednji poen.
 (Dalje)

Rasteš

Kratka priča koju sam napisao na temu ''Mentalno zdravlje mladih''.

Rasteš

Nema ti pomoći. Sve je besmisleno. Nema ničega na horizontu, ništa što može da se dobije, ništa da se izgubi.

Ovo je kraj. Očekuju te samo hladnoća i samoća.

Na ulazu u Beograd

Kratka priča o osećaju da nekome nešto dugujemo.

Vozač je unezveren. Policajac mu govori, ali on ga ne čuje. Nemo posmatra ostatke tela ispod autobusa; liče mu na rastopljeni sladoled o koji se neko okliznuo. Noć je sparna i morala bi da se oseća na asfalt i izduvne gasove. U nozdrvama vozača nalazi se samo metalni miris krvi.

 (Dalje)

Majka moje majke

Zid­ni sat je odav­no ot­ku­cao pet ča­so­va. Bol­nič­ki hod­nik je mi­ran – le­ka­ri vi­še ne pri­ma­ju pa­cijen­te, a zi­do­vi obo­je­ni u pa­stel­ne bo­je sa­mo s vre­me­na na vre­me od­je­ku­ju uda­lje­nim uda­ri­ma klom­pi. Sam sam.

 (Dalje)