Utorak, Jun 14, 2011
Posle sahrane
Kratka priča na temu Dunava, napisana za prošlogodišnji konkurs koji se u međuvremenu ugasio.
Posle sahrane
Odmah nakon sahrane, Đorđe je pokupio pribor za pecanje i otišao na Dunav. Nije se pozdravio sa rođacima, nije želeo da sluša kako je deda Pera bio dobar čovek, kako je dobro što se nije patio i kako će svima nedostajati. Gušili su ga ti ljudi.
Nije se ni presvukao, već je u crnom odelu uskočio u čamac i odgurnuo se ka glavnom toku.
Oktobar je tek počeo. Veslao je polako. Voda je bila mirna, a retka kiša remetila njenu površinu. Pri kraju svakog zamaha nameštao je veslo uz trup i puštao da voda struju oko njega.
- Tako, ne moraš da menjaš stranu sa koje veslaš. Veslo ti služi kao kormilo – naučio ga je deda jedno leto.
Đorđe je pokušao da se seti koje, ali nije uspeo. U njegovom sećanju, sve leta su se stopila u jedno, nalik na mozaik srećnih, sunčanih dana, izgubljenih u izmaglici.
Napredovao je neko vreme uzvodno, a potom okrenuo pramac ka Sremu i pustio da ga voda okrene. Sidro je bacio gotovo na sredini toka.
Poneo je redovne pecaljke, ali i dva dedina stara bambusova štapa.
Odmotao je niti i izvadio kiflu iz džepa, jednu od 300 koje su poručili za sahranu. Otkino je malo testa i stavio ga na udice. Plovci su potonuli u crnu vodu, a potom izronili kao šareni, minijaturni vojnici.
Temperatura je počela da pada. Đorđe je zakopčao sako i podigao kragnu.
Sasvim slučajna sećanja počela su da mu naviru u glavu.
- Đorđe, hoćeš samnom? – pitao ga je deda jedan dan.
- Neću deda, idem sa društvom na Štrand uveče, mrzi me sada – odgovorio je, a deda samo klimnuo glavom.
Imao je 16 godina i tek počeo da otkriva izlaske, cuganje, pušenje i devojke. Sećao se kako su prioriteti počeli naglo da se menjaju.
Imao je svo vreme na svetu, ali je sve bilo bitnije od deda Pere. On je bio nepromenjiv, sa svojim staračkim šakama i ofucanim kačketom koji je nosio cele godine. U stvari, češće je on dolazio kod njih, nego što je Đorđe njega posećivao.
Grozničavo je pokušao da se seti kada je tačno poslednji put otišao sa njim na pecanje, ali nije uspeo.
Jedan plovak se zatresao. Đorđe je dohvatio štap i povukao, ali je to učinio suviše brzo. Izvukao je golu udicu.
- Samo polako sine, samo polako. Sve dođe na svoje – sinulo mu je, ali nije bio siguran kada mu je deda to rekao.
Kiša je i dalje rominjala, ali se deo neba razvedrio. Tamo, boje nevidljivog sunca gasile su se pod rastućom tamom.
Pitao se zašto poslednjih godina nije češće posećivao dedu, kada je završio fakultet i našao posao.
Istovremeno, tokom sahrane, dok su spuštali tu drvenu kutiju u zemlju, shvatio je da želi toliko toga da pita deda Peru.
Kako je izgledalo biti mlad pre rata? Da li je voleo zanat koji je naučio? Kako se zabavljao, da li je pio, gde je upoznao baku?
Želeo je da deda i on pričaju o ratu, o noćima u rovu, o bombama koje padaju, ali da to čine kao odrasli ljudi, a ne kao nekada, kada je kao dečak slušao uzbudljive priče. Šta znači ubiti čoveka, i da li je deda to saznao?
I posle, kada je došao mir, kako se prilagodio, da li je morao ponovo da uči da voli baku koju nije video tri godine?
Đorđe je želeo da ga pita kako se osećao kada je postao otac, da li se plašio kada je prvi put video dete, ili je to bila najprirodnija stvar na svetu?
Najviše od svega, želeo je da pita da li je nekada poželeo da prosto ode, napusti porodicu, posao, dom, Novi Sad i samo nestane?
Pitanja su pulsirala, ali nigde nije bilo odgovora. Dunav, zelene obale i nebo ostali su nemi.
- Samo polako... – prošaputao je za sebe i odlučio da je vreme da se vrati.
Veslao je ka obali.
Dok je čamac sekao vodu, primetio je da je u međuvremenu prošlo mnogo godina, naizgled trenutno i bez napora. Njegove ruke više nisu bile mlade, već pune pega ispod koji su se oslikavale plave, kvrgave vene. Pažljivo je dodirnuo lice. Pod prstima je osetio lavirint bora.
Zapitao se šta se desilo sa svim tim pitanjima koje je želeo da postavi dedi.
Da li je našao odgovore?
Kao i nekada davno, posle sahrane deda Pere, nebo i reka mu nisu odgovorili, a Đorđe pomislio da zaista sve dođe na svoje.
Dodje na svoje, ali nikada ne zaboravimo naše drage i nikada ne prestanu da nam nedostaju. Medjutim, uvek ostane nešto nedorečeno, jer se čovek ,jednostavno, ne pripremi za taj poslednji put. I možda je bolje da neke odgovore pronadješ sam. To bi mogao biti amanet deda Pere.
Naravno, trudim se da šaljem kada primetim nešto što mi deluje zanimljivo.
