leadboard premotaj roman Ivica Milarić

Sreda, Maj 18, 2011

Rasteš

Kratka priča koju sam napisao na temu ''Mentalno zdravlje mladih''.

 

Rasteš

Nema ti pomoći. Sve je besmisleno. Nema ničega na horizontu, ništa što može da se dobije, ništa da se izgubi.

Ovo je kraj. Očekuju te samo hladnoća i samoća.

Ali, sve će proći. Govoriš da tama neće zauvek viseti iznad, šapućeš da i najgora patnja ne može da traje zauvek. Sve će proći. Želiš da veruješ u boga, karmu, reinkarnaciju, raj, pakao, zastavu, grb, bilo šta. Ne možeš. Nema vrača koji može da ti proda priču. Tvoj um je previše bistar, suviše brz za njihove bajke. On više nije ušuškan u jastuke detinjstva; jasnije vidiš svet i ljude u njemu. Na žalost, slike te ne teše – čine upravo suprotno.

Posmatraš kako se roditelji prepiru oko beznačajnih gluposti. U tišini pratiš druge kako se bore za papir, ne ustežu da učine sve da bi ga dobili, a potom ga menjaju za stvari koje im nisu potrebne. Slušaš njihove svađe koji je političar veći lopov i prevarant, tokom kojih im krv boji lica.

Oni su sve zaboravili: kako da se smeju, a ne podsmevaju; kako da se raduju, a ne samo hvataju dah između problema. Oni više ništa ne znaju, osim da ustanu ujutru, pođu na posao i potom se vrate kauču, cigaretama i televizoru.

Mrak je previše gust, a disanje postaje nemoguće.

Onda telefon zazvoni. Pritiskaš zeleno dugme uzbuđeno, jer bez gledanja znaš ko je na drugoj strani.

Sunce izlazi. Samo trenutak kasnije, tame više je nema. Čuješ slatke reči. Ponovo, sve je u redu.

Oni kažu: strast, ljubav, čežnja. To su samo reči. One ne prenose ni delić snage i magnetizma koji kuljaju u tebi. Tu se svaki dan kristalni univerzumi grade i lome, dok svi ostali samo koračaju i otvaraju usta. Pitaš se da li su zaista živi, ili se samo pretvaraju.

Kada je dobro, onda je neopisivo. Letiš sa albatrosima, plivaš sa delfinima, putuješ kroz vakum sa fotonima.

Kada je loše, onda je svemu kraj i pomoći nema. Tada, želiš da oseti bilo šta, makar i bol, samo da to prođe.

A proći će, veruj mi.

Loše će postati manje intenzivno i neuhvatljivo. Dobro će izgubiti svoju magiju i uvek potom dolaziti posuto prašinom sumnje. Tvoji sadašnji snovi, očajanja i očekivanja izgledaće smešno i nebitno. Jedan dan, vratićeš se sa posla i nećeš imati pojma šta ti se taj dan zapravo dešavalo. Tog dana ćeš znati da si odrasla osoba. Sledeći dan ćeš se penzionisati, ili će ti bar tako izgledati. Znaš šta će se desiti treći dan.

Ali, ko sam ja da ti pričam kako se osećaš i da proričem kako će izgledati tvoja budućnost?

Pa, ja sam ti, za deset-dvadeset godina. I želim da ti poručim samo jedno: nemoj prestati da rasteš. I kada ti bude devedeset godina, nastavi da rasteš, kao sekvoja, zauvek.

Jer, veruj mi, ti si sve što imamo.

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me