Ivica Milarić

Majka moje majke

Zid­ni sat je odav­no ot­ku­cao pet ča­so­va. Bol­nič­ki hod­nik je mi­ran – le­ka­ri vi­še ne pri­ma­ju pa­cijen­te, a zi­do­vi obo­je­ni u pa­stel­ne bo­je sa­mo s vre­me­na na vre­me od­je­ku­ju uda­lje­nim uda­ri­ma klom­pi. Sam sam.

Sve­ga ne­ko­li­ko ča­so­va ra­ni­je, oko me­ne su se vr­zma­li lju­di: sta­ri, mla­di, bo­le­sni. Ne­ki su se vrpo­lji­li, dru­gi pratili lekare besnim pogledima, tre­ći ža­li­li sva­kom ko je spre­man da slu­ša. Sve­ga nas ne­ko­li­ko je mir­no ble­nu­lo u ba­ja­te, ura­mlje­ne po­ste­re i po sto­ti put či­ta­lo fak­to­re ri­zi­ka nastan­ka ra­ka doj­ke i svoj­stva no­vog si­ru­pa za ka­šalj. Pre ne­go što je ka­zalj­ka sa­ta preš­la broj 5, hod­nik i ce­la bol­ni­ca bi­li su sa­svim dru­go me­sto, pre­pu­no bo­le­sti, ali ži­vo. Na­kon pet, sve je po­sta­lo mr­tvo i ste­ril­no. A de­lio ih je sa­mo ne­ko­li­ko ča­so­va.

Ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja ra­ni­je, ja sam bio de­te, a ru­ke ko­je mi sto­je po­lo­že­ne u kri­lo bi­le su ma­le i ne­ja­ke.

Se­ćam se.

Ne­žne ša­ke mo­je ba­ke, iako su bi­le su­ve i is­pu­ca­le. Ski­da­le su mr­vi­ce sa mo­jih obra­za, va­di­le ko­ko­ši­je perje i pa­u­či­nu iz krat­ke ko­se. Te ša­ke mi­lo­va­le su istu ko­su dok sam se je gu­bio predvor­ji­ma sna i pri­ti­ska­le me uz ha­lji­nu ka­da bih se upla­ši lu­ta­li­ca is­pred ku­će.

One za me­ne ni­su bi­le kost, ko­ža i mi­ši­ći, već neš­to što je ži­ve­lo ne­za­vi­san ži­vot, za­jed­no s mo­jim. One su me hra­ni­le, bra­ni­le, te­ši­le, a si­gur­no i ka­žnja­va­le ili neš­to us­kra­ti­le. Ali, gde su ta se­ća­nja? Ne­ma ih, ni­jed­no pa­lje­nje ne­u­ro­na tu­ge ili be­sa ni­je osta­lo u mom mo­zgu. Ka­da po­mi­slim na de­tinj­stvo, se­ćam se sa­mo sre­će; ži­vot­na ra­dost bi­ća ko­je je u isti tek za­ko­ra­či­lo. Pla­vo ne­bo, sa­vr­še­no ze­le­na tra­va. Se­ćam se ka­da su mi ti sta­ri pr­sti po­ka­zi­va­li be­li cvet kaj­si­je i ka­ko sam mo­gao da na­mi­ri­šem nje­go­vu bla­gu, slat­ku no­tu, is­pod ko­je sam ose­ćao neš­to mno­go po­zna­ti­je: sa­pun i sve­žu ze­mlju, ka­ko su ša­ke mo­je ba­ke uvek mi­ri­sa­le. Bi­le su to ša­ke ko­je su me od­ga­ji­le.

Gde su sa­da njen do­dir i ute­ha ko­ju je no­sio? Go­di­ne su proš­le, ose­tio sam lju­bav iz­me­đu go­lih sto­ma­ka, raz­miš­ljao o ži­vo­tu, uni­ver­zu­mu i smr­ti dok sam uzi­mao raz­ne stva­ri. De­li­le su nas hilja­de ki­lo­me­ta­ra. Ve­ru­jem da niš­ta ne bi bi­lo drugačije da sam ostao s ba­kom. Sve je ovo život, i valj­da je mo­rao ta­ko da se ko­tr­lja. Ipak, ni­sam sre­ćan zbog to­ga.

– Mo­lim vas, ako mo­že­te... – obra­ti­la mi se­stra ko­ja se ne­ka­ko tu stvo­ri­la.

Ustao sam po­la­ko i po­šao za njom. Ne­gde, iza la­vi­rin­ta hod­ni­ka i vra­ta, le­ži mo­ja ba­ka. Pla­šim se da ću je vi­de­ti s ce­vi­ma ko­ja gu­ra­ju va­zduh, krv i le­ko­ve u nje­no te­lo. Za­miš­ljam da ću je za­te­ći u so­bi pre­pu­noj ma­ši­na ko­je je dr­že u ži­vo­tu.

Ume­sto to­ga, se­ća­nja mi be­že na­zad u dan ka­da sa­mo na­pu­sti­li ze­mlju. U sve­tlom pre­dvor­ju aero­dro­ma, ba­ka je u svo­joj cr­noj ha­lji­ni i ma­ra­mi sta­ja­la kao je­zi­vi mo­no­lit. Ma­ma je pla­ka­la, ta­ta dr­žao vla­žan po­gled za­ku­can za pod, a mo­ja se­stri­ca bi­la pre­vi­še ma­la da bi zna­la šta se do­ga­đa. Ja sam že­leo da za­pla­čem, bez ob­zi­ra na to što su me ro­di­te­lji ube­đi­va­li da će naš novi ži­vot bi­ti pre­di­van, a da će­mo ba­ku po­se­ći­va­ti pre­ko ras­pu­sta. Ose­ćao sam se uža­sno, sve dok me ba­ka ni­je po­ma­zi­la po gla­vi. Nje­ne oči ni­su bi­le is­pu­nje­ne su­za­ma, već su ja­sno gleda­le u me­ne. Pre ne­go što smo poš­li ka ka­pi­ji, ba­ka mi se krat­ko obra­ti­la, a za­tim smo je osta­vi­li – usa­mlje­nu, cr­nu fi­gu­ru ko­ju su br­zo pre­kri­li dru­gi užur­ba­ni put­ni­ci.

Ni­ka­da ni­sam za­bo­ra­vio šta mi je re­kla.

– Tu smo. – re­kla mi je se­stra i otvo­ri­la vra­ta.

Ve­o­ma po­la­ko, za­ko­ra­čio sam u ti­hu, mir­nu so­bu gde je ležala maj­ka mo­je maj­ke.