Petak, Maj 20, 2011
Kada si najbolji
Kratka priča o košarci i obavezama. -
To je to – kaže mu. 11-5. Bilder ima dobar šut sa polu-distance, inače
bi bilo i manje. Bez reči, odlazi do svoje kožne torbice i vadi
pare. Nikola uzima crvenu novčanicu, suvu pod njegovim znojavim prstima. Iznad
njih, sunce je u zenitu, a drugi tereni prazni. -
Vidimo se – pozdravlja se Nikola. Bilder ne odgovara. Pola sata kasnije, Nikola sedi u hladu i čeka
sledećeg izazivača. Umesto takmičara, pojavljuje se Draško, klinja iz
kraja. -
Jes' mu jeb'o keve? – pita Draško. Kao odgovor dobija 1000 dinara i odmah trči ka
prvoj radnji. Vraća se sa flašom negazirane vode i sokom. Nikola uzima tečnost bez boje, ukusa i mirisa, a
Draško seda pored njega. Limenka šišti kada je otvori. -
Bilo lako? -
Šta znam? – mumla Nikola. -
Jebeš keve, Nidžo, majke mi. -
Ma... – sleže Nikola ramenima. -
Jebeš keve! Nikola se mršti. Spominjanje keve mu nije potrebno.
Njegova majka je stara žena bez penzije, koja je nedavno počela i da se gubi.
Ipak, bila je dovoljno prisebna da otvori vrata poštaru i primi plavu kovertu
za Nikolu. Pre deset godina, odustao je od košarke da bi počeo
da radi. Sada, kada je država došla po svoj dug, Nikolina
jedina šansa da skupi nešto para za kevu ponovo je bila košarka. Zbog toga, Nikola i Draško sede u hladu i čekaju. Ne stiže novi protivnik, već policijska kola. Ona
ulaze na teren i staju ispred njih dvojice. Nikola ustaje. -
Nikola Spasić? – pita policajac koji se u dva
koraka stvara pored njega. -
Da – odgovara. -
Došli smo da te pokupimo. Mislim da znaš zašto. Nikola je zatečen. Nije se odazvao, ali nikada nije
čuo da je neko priveden. -
Ovaj, je li mogu... – počinje, ali ne zna šta da kaže.
Okreće se ka Drašku. -
Kusur daj kevi. Ovaj... mogu li da pucam još jednom
na koš, pre nego što krenemo? Policajci se prvo gledaju, a onda puće usne. -
Ajde – kaže stariji brka. Zajedno kreću prema terenu. Sunce prži nemilosrdno. -
A i mi bismo hteli da te vidimo. Kažu da si ubica na
terenu – konstatuje brka. -
Šta znam... -
Igraš za pare, ha? Vidiš, da nisi ovde iznervirao
sina nekog glavonje, sada bi te verovatno ne bi tražili. Ali, takav je život.
Jebe te kada si najbolji. -
Ma... – kaže Nikola. Staju u centru terena. -
Ajde zakucaj! – traži mlađi, a brka klima glavom. Nikola hvata loptu. Guma je tako poznata njegovim
jagodicama, poznatija od suvog papira, pa čak i mekane, ženske kože. Kada je
bio mali, lopta mu je šaputala velike snove, o Čikagu i Los Anđelesu, gde
igraju najbolji. Lopta mu je obećala da će i on biti najbolji. Ispunila je
svoje obećanje. Nikola oseća kako mu se đonovi ukopavaju u beton, a
njegovo telo prelazi u pokret. Spušta se, lopta udara po prvi put i kreće.
Nikola je besan i tužan, i zabrinut za kevu, ali sada je koš jedina meta,
jedina stvar u univerzumu. Dobija na brzini, sve oko njega postaje mutan
tunel, samo se obruč jasno vidi. Onda staklo puca. -
Pandurske pičke! – dere se Draško! Nikola se okreće i vidi kako klinac baca novi kamen
u suvozački prozor policijskih kola. Jedno staklo je već pretvoreno u mozaik sa
zjapećom rupom. Policajci urlaju. Trče ka njemu, a on se kezi i
pokazuje srednji prst. Nikola ne misli, niti staje. Lopta nestaje iz
njegovih ruku, a on ne usporava, već trči dalje. Nikola se takođe smeši. Beži
koliko ga noge nose, nestaje sa terena i zalazi među zgrade. Draško mu je kupio nešto vremena. Sutra, možda će
navući još para na drugom terenu, a možda ga iznervirani policajci pronađu i
dobro srede pre nego što ga proslede armiji. A možda se desi nešto sasvim
treće. - Ma... –
kaže Nikola sam sebi i nastavlja da beži.
Kada si najbolji
Nikola gura loptu iza leđa u istom trenutku kada protivnik posegne za njom. Tip je
veći od njega, ali Nikola od prvog minuta oseća da je brzinu, na koju bilmez i
dalje računa, odavno pojeo benč i ostale sprave u teretani. Inercija mu ne
dozvoljava da se zaustavi, pa pokušava da ga zakači ramenom. Nikola klizi ispod
mesnate mase i izvlači se prema košu. Dvokorak, razmišljanje da li da zakuca
ili položi.
Lopta udara u zadnji deo obruča kao čekić.
Poslednji poen.
