Četvrtak, Maj 26, 2011
Gvozdeni čuvar prolaza
Kratka priča o mističnim, neljudskim čuvarima i tajnim pitanjima koja postavljaju.
Gvozdeni čuvar prolaza
- Došla sam da vidim visokog sveštenika Kirosavu, oca mog oca – reče devojka.
- Zar ne bi bilo jednostavnije da kažeš: dedu? – upitao je gvozdeni čuvar prolaza.
- Molim?
- Nekako mi je nepotrebno da koristiš tu frazu, kada postoji reč za taj rodbinski odnos.
Devojka je oslobodila kraj katane iz korica.
- Obavezana sam ugovorom da u svakoj situaciji koristim što mističnije reči – rekla je čuvaru hladno.
- Aha. Pa da. Čekaj, daj da pogodim. Ti si član Klana smrtonosnih latica? Ne, pre će biti Pume nečujne smrti?
- Tajni bodeži nevidljive pravičnosti, zapravo – odgovorila je.
Čuvar je bacio buzdovan sa stotinu pera, pustio da se okrene u vazduhu i ponovo ga uhvatio.
- Bodeži, jasno. Zanimljiv logo – buzdovanom se počešao po metalnom čelu, a devojka se naježila od zvuka, – stilizovan, leteći nož, ako se ne varam.
- Tako je.
- Doduše, nije baš tačan ako su bodeži nevidljivi. Ili je zapravo pravičnost nevidljiva, što bi bodež činilo vidljivim, ali čemu onda isticanje nevidljivosti? Zar nije jasno da je pravčnost nevidljiva, kao i sve druge ideje i koncepti? – zapitao se čuvar.
Devojka se zagledala u njega.
- Jesi ti neki komičar? – upitala je.
- Naravno da nisam – rekao je i ispravio se. – Moj večni zadatak jeste da štitim hram Poslednjeg lotosa i visokog sveštenika, mudrog Kirosavu, neka neprijatelji sa užasom u srcu šapuću njegovo ime.
- Da, koji je, ujedno, i moj ded... otac mog oca – ispravila se devojka.
- Hmmm... znaš koliko ubica i zlih nekromansera pokušava na istu foru da se provuče pored mene?
- Ubice i zli podizači mrtvih koji pokušavaju da ubiju mog de... oca mog oca pretvaraju se da su njegova... unuka?
- Ne previše često, ali rade to, da.
- To ne zvuči previše logično.
- Da li Tajni bodeži nevidljive pravičnosti zvuče logično?
Devojka se namrštila i izvukla katanu.
- Vidim da si ti neki limeni drkoš – rekla je i podigla mač iznad glave. – Nemam ja vremema za ovo. Deda će morati da oživi novog gvozdenog čuvara.
Čuvar se nije pomerio.
- Eh, odmah na nasilje... – prodrmao je masivnu, bezličnu glavu – Polako, o velika, moćna ratnice Nevidljivh bodeža tajne pravičnosti! Spusti svoje silno sečivo koje seje smrt i saslušaj me! – rekao je teatralno. – Tvoj dolazak je najavljen i visoki sveštenik te očekuje. Zato, ukoliko znaš odgovor na tajno pitanje, možeš proći!
- Kakvo tajno pitanje? Ne znam ništa o tajnom pitanju – rekla je sumnjičavo.
- Kako se zvala tvoja omiljena lutka, o velika ratnice?
- Molim?
- Kako se zvala tvoja omiljena... – ponovo je počeo čuvar.
- Da li je ovo neka zajebancija?
- To je tajno pitanje.
Gvozdeni čuvar nije imao lice, već metalnu ploču sa crvenim prorezma umesto očiju. Ipak, devojka je mogla da se zakune da joj se podrugljivo smeška. Spustila je mač.
- Sara – rekla je tiho.
- Kako? – pitao je. – Nisam čuo.
- Sara!
- Puno ime lutke, molim.
- Sara Nijagara! Zvala se Sara Nijagara! – proderala se.
Čuvar se pomerio u stranu.
- Hram je otvoren za tebe, o velika ratnice! – svečano je rekao.
Pogurene glave, devojka je prošla kroz kameni prolaz. Dok je koračala prema dedinoj kući, inače poznatoj kao hram Poslednjeg lotosa, učinilo joj se da iza sebe čuje metalno kikotanje.
Iz pojasa je izvadila malu bočicu i protresla je. U njoj, uljasta, ljubičasta tečnost se promeškoljila. Devojka je uzdahnula i vratila je na mesto.
- Sledeći put neka deda sam ide po sirup za kašalj – rekla je za sebe.
