Ivica Milarić

Humanost života i smrti

Priča koju sam napisao pre 6-7 godina, a danas setio da malo sredim.

Humanost života i smrti

Zaista, ovo je prevršilo svaku meru. Mogu da razumem teško radno vreme i naporne pacijente, ali ovo postaje bezobrazluk.

Koliko sam već ovde? Sat, možda i duže. Mislim zaista; skupo plaćam ovaj pregled. Kako su samo drčni. A lepo sam naglasila tehničaru da žurim. Nema problema, reče, biće sve gotovo za desetak minuta. Desetak minuta, ha! Jeste li sigurni, ako mislite da će se odužiti, doći ću sutra, jer zaista žurim, još mu kažem. Ne, ne, ne, zaboga, da se vama pregled oduži, pa to bi bilo skandalozno, baš je to rekao. Kakav lažljivac.

Znate, vi ste jedan od naših najvernijih klijenata, dodao je uz smešak, dvoličan balavac. Čak mi je i namignuo. Zaista. Odakle mu samo hrabrost!? Misli da blistavi osmeh može sve da reši. Pa videće on! Ali... Da, stvarno mi je namignuo. Možda... možda mi se nabacuje? Ne izgleda loše, kada malo bolje razmislim. Još uvek ima onaj dečački šarm. I sjajne zube. O bože, Aleksandra, razmišljaš kao klinka. Šta bi on video u matoroj kozi poput tebe?

Hajde, nemoj tako, možda mislio da si malo starija, ali izgledaš kao tridesetogodišnjakinja. Dobro, zrela tridesetogodišnjakinja. Možda je bacio pogled na sumu koju uplaćujem u zdravstveni fond svake godine. Možda ga je baš to privuklo. Mladima nikada dosta novca, to i sama znaš. Čak i ako u krevetu moraš malo da zažmuriš i misliš na druge stvari... Koliko mi je bilo godina kada sam se venčala za Lava? Dvadest pet-šest, ne više. Više ni ne mogu tačno da se setim. Aleksandra, ostarila si! Moraću da pogledam kada se vratim kući. Znam sigurno koliko je imao Lav: ravno sedamsdeset i jednu. Sedamdeset jedna! Mogao je da ti bude deda. Ne otac, deda! Deka Lav. Tako sam mu tepala. Voleo je to. I kolačiće sa rumom. Sećam se da ih je jeo u krevetu dok je gledao holoviziju.

Voleo je Lav mnoge stvari. Konopac. Kajš. I šamare. A i udarce pesnicom, sa vremena na vreme.

Koliko je samo bilo snage u tim starim rukama, pogotovu u noćima kada je nije bilo na drugim mestima. Kako sam tada bila mlada. Slaba. Proklet bio! Za tih trideset godina odradila sam svoje nasledstvo. Odradila sam i mnogo više. Deka Lav. Prokleti deka Lav! Onog trenutka kada sam shvatila da je umro, pljunula sam mu u usta.

Morala sam da mu uradim nešto, da mu nekako vratim. Nadam se da gori u paklu. Polako, Aleksandra, nema ga više. Nemoj dozvoliti da te muči iz groba...

Oh zaista, sada je već previše! Ne želim više da ostanem ovde. Hoću kući... Saberi se, znaš da je sve u redu. Verovatno će svakoga časa doći po tebe. Seti se šta je mladi tehničar rekao, ti si im veoma značajna. Sigurno te nisu zaboravili kao kakvu staru krpu. Baš je simpatičan taj tehničar, kako li se zvao, Simjenov Igor ili Saša, ili tako nešto. O Simjenove, da li imaš neku devojčicu koja te čeka kod kuće posle tih dugih smena? I da li se tokom usamljenih noći birne da li ti servisiraš neke matore, bogate koke? Verovatno. Ja bih. A možda se ni ona ne dosađuje kući dok ti gledaš snimke starih, kožnih vreća punih iznutrica i kostiju kao što je ova moja. Teško je vezati se kada si mlad. A ti si sebe vezala, Aleksandra, budalo, i spalila najbolje godine. Zbog glupog novca.

Ne drami, samo nemoj da dramiš. Te godine su bile teške, vraški teške, ali se ispaltilo. Sada možeš prijuštiti bilo koga i bilo šta. Gde bi bila danas da nije sve ovako ispalo?

Znaš gde: u dvosobnom stanu, sa dva zarez šest dece, maštajući kako izgleda Pariz u jesen, i pitajući se da li ti je debeljuškasti muž zaista morao duže da ostane na poslu ili je sa prijateljima u nekoj oronuloj kafani. Nikada ne bi upoznala Dimitrija, Sergeja, Karlosa, ni sve pre njih.

Šta li Karlos sada radi? Možda ima više mušterija poput tebe, pa se sada znoji na nekoj drugoj teti. Ko zna? Možda i on posle povraća u kupatilu, kao i ti onih večeri kada je deka Lav imao specijalne želje. Da li i on na sebi oseća onaj miris starosti i pita se šta to, za ime boga, radi sa babama? Možda i dedama? Moguće, ipak je ovo liberalni svet sutrašnjice... Da li ti to smeta? Ne, ni malo. Kurvi – kurva. Ako sam ja morala da se mučim da dođem na ovo mesto, neka se malo muče i drugi. Pitam se, da li se u sebi zgražava kada mi mazi grudi? Da li mu je ogavna pomisao da su implanti ispod te stare kože? Ništa više nego tebi, kada mu stežeš bicepse u kojima struje razni steroidi. E, živote, da li sam te bacila?

Ma sada je dosta! Ne mogu više da čekam da dođu po mene! Zvaću nekog. Draću se na sav glas, i onda ću napraviti veliku scenu. Mogla bih da malo uvalim u nevolju mladog Simjenov. Ha, svidelo bi ti se to, matora zlobnice... Kakvo je uopšte ovo mesto? Ne vidim ni prst pred okom. Možda je ovo jedan od onih skupih skenera. Ali zaista, malo preteruju sa pažnjom. Moraću to da im to kažem. Samo sam se malo požalila na bol u bubrezima, i odmah sve ovo. Valjda ne mogu da dopuste da tako značajnog klijenta kao što sam ja preuzme konkurencija – Smrt. To bi blio loše za posao. Ne, ne, gospodine Smrti, stvarno nam je žao, ali tetka Aleksandra mora još da isplati mnogo stanova i aeromobila. Probajte ponovo za pedeset godina...

Potpuno sam izgubila osećaj za vreme; možda sam i zaspala. U stvari, baš je prijatno ovde. Kao u materici. Osećam se tako lako. Izgleda su mi dali i neke sedative. O bože, da li sam operisana? Ili... ili mrtva!? Polako, Aleksandra, smiri se, nisi mrtva. Sigurno su to lekovi. Da vidimo, poslednje čega se sećam? Neko mi uzima uzorak tkiva i... to je to. Čekaj, polako, mora biti još toga. Kako si dospela ovde?

Ne mogu da se setim... Sada je stvarno, ali stvarno, previše. Čim me izvade, reći ću im da otkazujem njihove usluge. Mogla bih čak i da ih tužim. Neka vide kakva je gospođa Karadijeva Mozarova kada se razbesni.

Šta je ovo? Nekakvo svetlo. Otvara se poklopac iznad mene. Pa ja sam ležala u nekakvom... ne znam u čemu, ali liči na mrtvački sanduk. Ruka se spušta. Šta se dešava?! Jao! Peče me! Ne mogu da se krećem, u pomoć! Nove ruke se spuštaju. Vade me. Hladno mi je. Pa to je Simjenov, ali izgleda drugačije, ima bradu. Nije ima bradu! Šta mi to rade? Reči ne izlaze iz mojih usta! Ne, ostavite me.

Stavljaju me na metalni sto. Leden je. Jao. Jaaao! Prestanite. Molim vas! Stavljaju mi nešto na leđa. Nekava sluz. Jaaaao... seku!

Molim... molim vas... nemojte...

Mama...

 

Aleksandra Karadijeva Mozarova sedela je u restoranu, uz prvu jutarnju kafu, duboko zavaljena u skupocen divan. U rukama je držala foliju sa dnevnim novinama koje je ležerno čitala. Videla je vlasnicu restrana, zgodnu, mladu ženu, kako joj prilazi.

-         Ah, Aleksa, dušo, čula sam za operaciju – počela je uzbuđeno. – Kako si, kako je prošlo?

Aleksandra je skrenula pogled sa novina.

-         Savršeno, dušo, savršeno. Novi bubrezi rade odlično. – rekla je i dodirnula leđa.

-         Oh, drago mi je da to čujem. Već sam se zabrinula. Čula sam da si u bolnici i...

-         Ma, znaš da su me poslednjih meseci bubrezi sve više boleli. Konačno sam se ponovo požalila na kontroli, i već sutra su me pozvali i operisali. Trajalo je petnaest minuta, zajedno sa pripremom. Moraš i ti otići da ostaviš uzorak, nikada ne znaš kada će ti zatrebati – rekla je i nasmešila se.

-         Naravno. Vasilije je već ostavio svoj, a odveo je i decu. Lakše mi je da znam da su oni zbrinuti. A zamisli, i pored toga, neki zaluđenici dižu buku – rekla je i prsto pokazala na novine.

Aleksandra ih je okrenula i pročitala veliki naslov koji je glasio: Ubistvo pri svakom transplantu?

-         Čiste gluposti, neki ljudi znaju samo da se bune – Aleksandra je odgovorila, i mahnula Karlosu koji je upravo ušao u restoran.