Četvrtak, Decembar 29, 2011
Slatki moji termiti
Daj mi ruku, draga, daj mi tvoje telo da igramo zajedno. Termiti ne znaju šta se dešava, nemaju ni najmanju predstavu, a dogod su uvereni da nije tako, mi možemo da plešemo zauvek po ovim trulim gredama. Oni neka jedu, neka buše daske koje grade našu kuću, debeli i nabrekli, ali zauvek nesrećni. Ništa se ne brini, samo igraj, pleši uz ovu muziku koju samo ja čujem. Divan je život, divno je biti živ, ovde i sada, dok milioni njih jedu propalu drvenu građu, besni, tužni i tako nesvesni svega.
Lažemo ih, naravno, zašto ne bismo? Oni jedu laži brže nego drvo. Sve može da bude rečeno, svaka rečenica može da bude pregažena sledećom, i tako u beskraj. Nije bitno, termiti samo znaju da su besni; ne znaju zbog čega. Samo neka tako nastave, a mi možemo da plešemo sve dok se samo Sunce ne ugasi i postane rupa antimaterije koja će pojesti sve: daske, grede, termite i nas. Izgorećemo u crnom plamenu gravitacije, sabijeni van vremena i prostora, i nestati preko krajnjeg horizonta, izduženi u večnost dok se sam univerzum ne rasčlani i vrati u ništavilo.
Filozofiram, oprosti. Samo igraj. Znam da znaš da termiti gledaju i to ti nije prijatno. Oni su bezopasni. Rekao sam im danas da niko nije pucao i bacao granate.
Sutra ću im reći da jeste neko pucao, da neko jeste bacao granate.
Neću se ispraviti, neću ponoviti nešto niti dodatno objasniti.
Prosto će tako biti.
Moje reči formiraju stvarnost u malim, termitskim glavama, zapamti to, draga moja.
I pleši brže, osećam se umorno i napaljeno.
Oh, kako su termiti divni. Da samo znaju da jedu svoju kuću, grizu sopstvene grede, možda bi i prestali. Verovatno ne bi. Ne mogu oni to, srećo. Igraj brže i spusti se, niže... još niže, tako, raskopčaj haljinu.
Slatki moji, naivni termiti. Samo vi jedite dok se grede savijaju iznad vas. Ne morate da dižete vaše blede glave. Tu smo mi, igramo, zar ne, draga? Igraćemo za vas zauvek, prvo ja, pa neko drugi, pa opet možda ja, a možda i neko sasvim novi.
A oni, draga, vrela moja, će ostati termiti. Sve vreme, ponavljajući sebi: svi su oni isti, svi su oni loši, lopovi i prevaranti; bolje da mi nastavimo da jedemo ove ukusne, buđave gred.
Znam, prosto su savršeni.
Oh, draga moja, pa ti igraš potpuno naga. Igraš tako brzo, tako poželjno, tako blizu, tako si topla i mekana i vlažna. Kako bih mogao da te odbijem? Samo stavi osmeh na lice, te suze ti ne priliče.
Slušajte, mali moji termiti, slušajte kako stenjemo, kako se kuća savija, slušajte zvuk sopstvenog ždranja, slušajte i prokljinjite dobovanje naših koraka.
Vi ste najbolji termiti na svetu!
ostavlja gorak ukus ova priča... kao da kraljica bala nosi trenerku...
Prijatno!
