Ivica Milarić

''Premotaj roman'' priča – London, bejbi!

Nova priča iz ''Premotaj roman'' sveta. Ukoliko želite da pratite dešavanja o ovom delu koje će uskoro biti dostupno u besplatnom obliku koristite Twitter i G+ hashtag-a #premotajroman.



''Premotaj roman'' priča – London, bejbi!

Prvo što sam osetio kada sam probao MDMA bilo je da ima ukus nalik deterdžentu. Polizao sam mali prst i ubacio ga u kesicu sa kristalima; da nisam znao, bio bih siguran da je u pitanju braon šećer. Potom sam prst spustio na jezik.
-    Odvratno.
-    Čekaj malo pa ću te ponovo pitati – Srđan mi je namignuo. – Hajde da krećemo polako.
Obukli smo patike i jakne, namestili frizure i napustili stan. Napolju nas je sačekao mrak i London, Kraven roud tačnije.
-    Gde je sada, jebote? Opet sam zaboravio – nisam mogao da se orjentišem, iako smo bili tu već treći dan.
-    Aha, izgleda da te već radi.
-    Ne radi, samo sam zaboravio. Bar mislim da ne radi.
-    Tamo – pokazao je. – Prema Hajd parku.

Pošli smo prema ulazu u podzemnu, a ja i dalje nisam mogao da verujem da sam zaista tamo, da se napijamo i drogiramo u pravom jebenom luna parku za odrasle, što je London zapravo i bio.
Spustili smo se niz Sasek Gardens i Vestborn ulice, i izbili pred poznati kružni znak za podzemnu. Lankaster Gejt se nalazio u neuglednoj zgradi, i to nekoliko nivoa ispod zemlje. Srđan mi je kupio kartu, i ušli smo u lift sa nekoliko tamnoputih likova, Indijaca ili Pakistanaca, naših godina, verovatno takođe u potrazi za provodom.
-    Kako je sada?
-    OK. Možda se malo više znojim. Ne znam. Ništa ovako ne osećam.
-    Mhm – nasmejao se kao da mi ne veruje.
-    Jebi se.
-    Planiram.

Suv i bajat vazduh podzemnih tunela nas je obavio čim su se vrata otvorila. Bio je petak veče, pa je dosta mladih cirkulisalo na sve strane, obučeni u sve stilove poznate čoveku, svih boja koža i lica.
Izabrali smo pravac prema Marbel Arču i stali da čekamo. Pred nas je prošla prelepa devojka koja je mogla da bude Ruskinja ili nešto iz tog kraja sveta, u dubokim čizmama i vrlo elegantnom poslovnom kombinezonu sa suknjom.
-    Gde ova radi tako namontirana?
-    Na vrhu nekog veoma bogatog kurca – prokomentarisao je Srđan. – Takve ribe su ti jako popularne u eskort službama. A mene, vidiš – pokazao mi je na malu Engleskinju pored nas, verovatno srednjoškolku. - izluđuju ove njihove, sa tim pegicama. Svako hoće ono što nema, valjda. Ne znam kako tebe ne radi, mene šljaka kao popizdelo.
-    Valjda će i mene – slegnuo sam ramenima, iako mi je po malo bila frka.
Bio sam prvi put u Londonu, pa nisam želeo da baš odmah umrem od srčanog udara ili nešto slično.
-    Ima ovde neverovatnih riba. Vidi ovu – pokazao mi je jednu sisatu devojku. – Pa ova je 9 od 10, sigurno. Pazi te grudi. Sigurno ima one svetlo-plave vene u koje možeš da buljiš dok joj sisaš bradavice.
-    Samo ako se krešete sa upaljenim svetlima.
-    Pa kako drugačije? – pljesnuo me je po leđima.

Voz je stigao, vrata se otvorila, a razglas nam sugerisao da se pazimo procepa između poda i platforme. Počeo sam da razmišljam kako bi bilo sjajno živeti na tom mestu, i raditi okružen ovakvim ljudima.
-    Čini mi se da me sada radi.
-    Nego šta – Srđanov pogled je takođe bio ne baš trezan. – Znači, kažeš prošao razgovor sa ćaletom OK.
-    Meni se čini da je tako. Ne mogu da ga provalim.
-    Brate, ne mogu ni ja, kapiraš? Takav je on lik. Ne brini.
Srđanov otac vodio je firmu, i neko je spomenuo da bi im možda dobro došao neko poput mene. Zato mi je Srki sugerisao da dođemo malo u London, da upoznam čoveka i vidimo šta će biti. Naravno, svrha našeg puta bila je da se zajebavamo, kako mi je objasnio.
-    Neko mi piše – izvadio je Ajfon i počeo da čita. – E, nećeš verovati, sada mi kaže keva da ti prenesem da je ćale oduševljen tobom.
-    Je li me tovariš?
-    Ne, majke mi, piše da je samo klepetao o tebi tokom večere. Matori, mislim da si upao u šemu!
-    Daj bre da to vidim – istrgao sam mu telefon i pročitao SMS. – Jebote. Pa... jebote – nisam znao šta da kažem dok smo se klatili u podzemnoj.
-    Pa to si hteo, zar ne?
-    Jesam... Ono, ne mogu da verujem. Pa presrećan sam. London, čoveče, London – bio sam na granici da zaplačem.
-    E, stigli smo. Bank stanica, tu hvatamo crnu liniju. Hajde!

Izašli smo napolje, a ja sam se kezio kao ludak. Misli su mi postajale nekako toplije i imao sam želju da sa svima podelim to što osećam; da kažem da je sve sjajno i genijalno, da žive u najboljem gradu na svetu i da ću im se tu uskoro i ja priključiti.
-    Sada izgledaš pravo narađen, ćomane! – prodrmao me je Srđan za rame.
Zagrlio sam ga.
-    Hoćeš sada od sreće da me karaš?
-    Hvala ti čovek, hvala ti za ovu priliku!
-    Ma daj, zajebi. Uživaj brate sada, ali videćeš, nije ni ovde sve samo razmišljanje da li ti se umače u Kineskinju, Nigerijku ili Ukrainku. Ali, želiš ovo, i biće ti sigurno pizdarija. Hajde sada, pičimo da vidiš Kamdem uveče i da svršiš petnaest puta od sreće.
-    Matori, što ne ostaneš i ti? – glava mi je bila puna sjajnih ideja, i sve je bilo savršeno. – Nas dvojica, firma, bre, biće ludilo!
Srđan se okrenuo i namignuo.
-    Kakvo bre ostajanje! Srbija je pravo mesto za mene, i to baš sada. Ovo – raširio je ruke. – Ovo je samo igrarija. Tu je zajebancija, a u Novom Sadu, e tamo je život. Hajde Dragane, pičko stara, trčimo!

Okrenuo se i počeo da trči, a ja sam potrčao za njim.
MDMA se razlivao u mom umu, srce mi je mirno kucalo i ništa na svetu nije moglo da bude bolje od tog trenutka.