Ivica Milarić

Petak, Avgust 26, 2011

Pokojnik: Deo drugi

Prethodni deo pročitajte ovde - Pokojnik: Deo prvi.

Pokojnik: Deo drugi

Stojan je ušao u stan.
Zavukao je ruke u džepove i spustio palčeve na kuhinjski sto, a zatim položio dlanove na njegovu površinu. Srce mu je ubrzano kucalo, disao je plitko. Pre nego što pošao kući, oprao je ruke u kišnici koja je u mlazu tekla iz slomljenog oluka. Ipak, kada je podigao šake, video je da su bledo-crvene fleke ostale iza njih.
Podigao je jedan palac. Pre pola sata, pripadao je jednom od dvojice muškaraca koji su napali ženu. Obojica su pokušali da vrište i pobegnu, ali nekoliko jakih udaraca kolenom, odmah ispod rebara, gušilo je svaki zvuk. Leptir nije bio suviše oštar, ali Stojan nije zaboravio. Nije mu bilo potrebno više od pola minuta po palcu.
Skidao ih je jedan po jedan, i istim redosledom stavljao u džep.
Izvadio je sklopljeno sečivo.

Da nije bilo njega, žena bi bila povređena, ponižena, iskorišćena, možda i ubijena. U svakom slučaju, i da je preživela, bila bi osakaćena, psihički i fizički.
Igrom slučaja, Stojan je prošao pored prolaza. Jedna slučajnost, a sada su napadači bili ti koji su osakaćeni. Više nikada neće nekog uhvatiti za nogu dok bespomoćno leži na zemlji, niti će tako elegantno izvući nož. Njihove rane će se zaceliti, naučiće da žive bez palčeva, ali njihov san dugo neće biti miran. Godinama, sanjaće tu noć i pitati se šta bi bilo da nisu odlučili da napadnu i iskoriste nekoga slabijeg od njih. Verovali su da su oni zubi u mraku, da su oni ti koji love. Pili su, osećao je to u njihovom dahu dok su molili. Bili su tako samouvereni; vukovi pušteni da jedu i jebu ono što žele. Više nikada to neće pomisliti.

Stojan je napustio kuhinju i otišao do kupatila. Svukao je vlažnu, krvavu odeću i ušao pod tuš.
Prvi put posle mnogo godina, činilo mu se, osetio je nešto nalik zadovoljstvu. Opipao je mišiće koji su i dalje pulsirali, i dopusio da oseti kako mu krv struji kroz vene.
Setio se čoveka o kome nije mislio godinama. Instruktor Ahmed Hasan al-Bakr, član 8 divizije specijalnih snaga iračke Republikanske garde.
- Kada je prvi Veliki rat postao industrijska klanica, ljudi su mislili da staro oruđe poput noža tu više nema šta da traži. Bajonet, da, jer puška može da postane koplje – pričao im je na poligonu kasarne, govoreći tečno srpsko-hrvatski, kako su jezik tada zvali, - ali nož, više ne. Pitajte iranske posade u mitraljeskim gnezdima – rekao im je i nasmejao se ispod gustih, crnih brkova, – ako znate da razgovarate sa mrtvacima.
Izašao je iz tuša i vratio se u kuhinju, gde se, osim palčeva, nalazilo i parče pice koje je kupio u povratku.
Počeo je da jede, iznenađen nedostatkom mučnine koju su obično ostavljali lekovi. Kada je završio, palčeve je umotao u kartonsku kutiju i sve bacio u kantu za smeće.
Nož je zadržao.

Jedan izlazak iz stana, jedan slučajan pogled u mračni prolaz. Jedna odluka, jedan čovek, jedno prihvatanje smrti. Jedna žrtva spašena, dva nasilnika izbrisana.
Prisetio se doktorovih reči.
- Meseci, možda nedelje – čovek u belom je slegnuo ramenima. – Ne mogu vam reći tačno. Žao mi je...
Jedan život koji ističe kao srebrna zrnca u peščanom satu. Jedan svet, prepun vukova koji misle da sami lutaju u potrazi za plenom.
Otvorio je leptir, i nasmešio se oštroj traci metala.
- Pokojnik... – rekao je samom sebi.