leadboard premotaj roman Ivica Milarić

Subota, Maj 15, 2010

Finale

Evo jedne kratke priče sa kojom sa učestvovao na prvom konkursu ''Utkane priče'' koji je 2009 organizovalo udruženje građana Res Polis. Uslov za slanje bio je da priče uključuju jednu ili više lokacija Novog Sada, pa sam se ja odlučio za Dunavski kej, koji je inače moj omiljeni deo grada, a sama reka se često javlja u mojom pričama. 

Na moje beskrajno zadovoljstvo, priču ''Finale'' je žiri ocenio sa 27/30 bodova i tako sam osvojio drugo mesto i mnogo bitnije, objavljivanje u zbirci i prevod na engleski. U globalu, ''Utkane priče'' i Res Polis su stvarno sjajno odradili posao od početka do kraja, a meni je drago da sam deo krajnjeg proizvoda.

 


Stadion je bio krcat, a sunce nemilosrdno pržilo takmičare. Kao i ostali trkači, Milan se zagrevao, trudeći se pri tome da za televizijske kamere deluje fokusirano, ali staloženo. Uprkos naporima, u sebi je osećao uragan emocija i misli; možda se mogao naterati da ignoriše riku hiljada gledalaca, ali sočivo kamere nije. Iza staklenog oka, svet je gledao finale trke na 1.000 metara londonske Olimpijade 2012. Pomisao na milijardu očiju koji zure u njega okrenula mu je stomak.

Zato je nastavio da vrti glavu i trese butine. U traci pored, predstavnik Trinidada i Tobaga izgledao je kao da je već pobedio, ali je Milan verovao da se svi takmičari osećaju kao on.

Sudija je naložio da zauzmu startne pozicije.

Čim je stavio stopala u okvir i spustio pogled na crvenu stazu, svi zvukovi stadiona naglo su nestali. Od tog trenutka, čuo je samo sopstveno kucanje srca i udisaje koji ga prate. Čekao je samo jednu stvar: prasak. Ostale misli su nestale.

Podigao je telo i pustio mišiće da se zategnu do tačke pucanja.

Pucanj je odzvonio i ispunio stvarnost pokretom.

Milan je eksplodirao na stazu, ali čim je napravio prvi korak, shvatio je da je sve pogrešno. Umesto stadiona, iznad sebe je nazirao mračni okvir, a ispred sivo, betonsko šetalište oivičeno visokim banderama. Njegova stopala su preletela preko natpisa, ali je ipak uspeo da ga pročita. Žutom bojom bila je ispisana jedan reč: START.

U trenutku, shvatio je gde se nalazi, koliko god to bilo nemoguće. Crni okvir ispod kog je prošao bio je Most slobode, a betonska staza Kej – nekako, ponovo se našao u Novom Sadu. Ne samo to, nego je i bila noć, a šetalište potpuno prazno. To je moglo da znači samo jedno – kao hiljadu puta ranije, došao je da trči.

Zato se nije zaustavio, niti usporio. Pre nego što se drugi put osvrnuo, video je sa svoje desne strane žuti marker koji je označavao 100 metara. Pored njega su se nizale niske kućice za kupače, a zatim i glavni ulaz gradske plaže Štrand. Ostavio je marker 300 za sobom; na trenutak, činilo mu se da vidi druge takmičare, kao i olimpijski stadion, ali je te prizore odbacio. Ponovo je bio u svom rodnom gradu i trčao na mestu gde je mnogo godina ranije i zavoleo taj sport. Nije mogao da veruje da je sve to stvarnost, ali je svejedno bio srećan.

Kada je prešao marker 500 i ostavio iza sebe veslački klub «Danubius», u nozdrve mu je prodro prepoznatljiv miris Dunava. Zbog njega, disao je punim plućima, uživajući u svakom molekulu. Stopala su sama počela da se sve brže smenjuju.

Nakon što je prešao marker 600, Milan je pogledao noćno nebo. Hiljade zvezda i nijedan oblak pozdravili su njegov pogled, a kao okačen direktno iznad njega, stajao je pun Mesec. Izgledalo mu je kao i da nebo navija za njega. Dodatno je ubrzao. Više nije gledao markere.

Milan je osećao kako se njegovo telo napinje i opušta, iznova i iznova, ali je preko toga bila prevučena još jedna, mnogo snažnija senzacija. Sa svakim korakom činilo mu se da njegova stopala sve manje pritiskaju beton šetališta, a distanca koju prelaze postaje sve veća. Izgledalo mu je kao da će svakog trenutka poleteti.

U daljini, ugledao je žutu liniju. I dalje je napamet znao položaje markera: ta linija je pokazivala 1.000 metara od starta. Zato je dao sve što ima u sebi. Na trenutak, izgledalo mu je da su njegovo telo i um postali deo šetališta, zemlje, pa čak i zvezdanog neba. Sve je jedno, pomislio je Milan, a već u sledećem trenutku preskočio liniju.

Istog časa, vizija Keja i Novog Sada nestala je, a Milan se ponovo našao na Olimpijskom stadionu. Video je da takmičari oko njega usporavaju, pa je i on učinio isto. Dezorijentisan, pogledao je publiku; većina je bila veoma bučna i na nogama. Tek tada je osetio punu težinu svog tela; delovalo mu je kao da mu noge gore a da udiše plamen.

Stao je i počeo da diše najdublje što može. Predstavnik Trinidada i Tobaga takođe se borio za vazduh, ali je uspeo nekako da mu se nasmeši i pokaže prstom na semafor. Milan se polako okrenuo i pročitao broj koji je za dve stotinke bio manji od svetskog i olimpijskog rekorda.

Pored je stajalo njegovo ime.

 

[Odgovori]

Možda je to formula uspjeha. Isključiti se sa mjesta i trčati svojim stazama.
pozdrav

Comment by mandrak72 (05/16/2010 09:05)

[Odgovori]

Možda.
I ja bih voleo da znam tu formulu... Hvala na čitanju.

Comment by Ivica (05/16/2010 19:20)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me