Subota, Mart 20, 2010
Crveni konac
U stvari, želeo sam da objavim priču koju su upravo završio za ovaj konkurs, ali budući da se šalje pod šifrom, to možda nije najpametnija ideja. Zato stavljam jednu od mojih retkih priča koja vuče ka hororu, napisanu prošle godine za konkurs neke biblioteke, više nisam siguran koje. Nije prošla pa sam zaboravio, ali mislim da su me nazvali na mobilni da mi jave to, kao i da me pozovu na svečanu dodelu. Lep gest, u svakom slučaju.
Marija je čula da neko zvoni. Bila je spremna za spavanje, pa je ogrnula debelu štrikanu maramu i napustila sobu da bi videla šta se dešava. Za kuhinjskim stolom, pored majke i oca, sedela je komšinica Anica. Njena seda kosa bila je prožeta pahuljama, a nos i oči crveni od hladnoće.
– Dobro veče – pozdravila se Marija s kuhinjskih vrata.
– O, dobro veče, dušo, dobro veče! – javila joj se Anica – Ja malo, eto tako, navratila.
Na stolu ispred nje stajala je najlon-kesa ispunjena oljuštenim orasima. I na njoj je bilo malo snega. Anica je primetila Marijin pogled.
– Da, donela sam vam oraha. Zaboravila sam da je malo... kasno.
Marijin otac je spustio pogled na ručni sat i namrštio se; bilo je skoro jedanaest uveče.
– Jeste možda za kafu, tetka Anice? – upitala ju je majka, iako je Marija mogla da prepozna negodovanje u njenom glasu.
– O, ne, ne bi da vas mučim, ionako je već vreme za krevet. Samo sam htela da vam ostavim ovo. Za kolače – tiho je rekla Anica i nasmešila se svima u kuhinji.
Kada ju je bolje pogledala, Marija je primetila da stara komšinica izgleda čudno: oči su joj bile širom raširene, bez obzira na to što je u kuhinji gorela samo jedna zaklonjena sijalica. Koščatim šakama stezala je i uvijala jedan kraj kaputa, a Marija je na trenutak primetila da ispod njega nosi spavaćicu. Poznavala ju je kao udovicu koja je živela na kraju njihove ulice, uvek uljudnu, ali veoma povučenu ženu.
Otac je izvukao cigaretu iz spljeskanog pakovanja i zapalio je. Anica je ustala i poravnala kaput.
– E, pa, morala bih ja da krenem. Stvarno je previše kasno... Nego, kako je Mirka?
Marijina starija sestra Mirka odselila se iz sela pre dve godine i otišla da živi kod muža u Novom Sadu. Njih dve su pričale telefonom baš tog jutra; sestra joj je bila u poodmakloj trudnoći i bilo je samo pitanja dana kada će otići u porodilište.
– Dobro je, baka Anice – progovorila je Marija – čule smo se danas. Čekaju, znate kako to ide. Beba bi trebala uskoro.
Anica je klimnula glavom nekoliko puta.
– Da, lepo, lepo... Nego, dete, možeš li da me ispratiš do moje kapije? Napolju je poledica, pa ne bih još da padnem. – pitala ju je Anica i uhvatila ispod ruke.
Marijin otac je ustao od stola sa cigaretom u ustima.
– Ja ću, Mara ove nedelje putuje pre podne u školu, pa treba da ustane za autobus – rekao je i pošao prema vešalici.
Međutim, Marija je osetila da Aničin stisak ne popušta. Starica se još jače pribila uz nju, ali nije ništa rekla.
– Neka, tata, ja ću to na brzaka – Marija je zbunjeno izjavila i dohvatila svoju kratku jaknu. – Odma’ se vraćam.
– ’ku noć. – pozdravila je Anica njene roditelje i gotovo je povukla ka dvorišnim vratima.
Napolju, noć je bila svetla. Tanak pokrivač snega odbijao je svetlo, dajući tami slabu, narandžastu glazuru. Marija je u hodu obukla jaknu i kratke čizme, zabrinuta da će izgledati smešno u trenerci za spavanje ako naiđe neki od momaka iz komšiluka.
– Dete, – progovorila je Anica kada su se našli na ulici – sanjala sam noćas jedan san.
– Je l’ te, baka Anice, je li bilo nešto lepo?
– Slušaj me, dete – žena je podigla glas i okrenula devojku ka sebi – moram ovo da ti ispričam. Sanjala sam Mirku i njenog dečaka. Spavali su u velikoj avliji.
– Baka Anice, nemojte me zezati. Ne verujem ja u te proročke stvari – odmahnula je Marija rukom.
– Marija, ovo je jako ozbiljno. Ta avlija koju sam sanjala ima dve kuće. Jedna je na suncu, i tamo sam videla tvoju sestru, s bebom u rukama, kako zajedno dremaju. Ali, druga kuća u avili leži u senkama. Ta kuća nema prozore, samo jedna vrata, i kroz nju duše umrlih struje u predvorje ovog sveta.
Anica je stezala Marijine zglobove do granice bola, a ona je trpela samo zato što su oči starice sijale. Nikada ranije nije videla staru komšinicu tako ozbiljnu.
– U senkama se neko pokrenuo i pošao preko avlije ka Mirki. To, ta duša želi da dođe do dečaka i da ga uzme. – Anica se ugrizla za usnu. – Pokušala sam da pređem avliju i stignem do Mirke, ali nisam mogla. Ne poznajem to dete, tako da sam mogla samo da posmatram.
– Šta to govorite?
– Beba je u opasnosti.
– Baka Anice, manite se ćorava posla. Biće beba u redu, danas je 1970, ne umiru odojčad više zbog crnih čini i tako toga. – rekla je Marija polušaljivo.
– Marija, Maro, snovi su mesto gde se svet živih i mrtvih dodiruje – Anica je uzdahnula umorno. – Odlučne duše mrtvih mogu da pređu ovu granicu. Ali nisu ovde u pitanju čini, već osveta. Osveta za nešto užasno što ste učinile.
U tom trenutku, Mariji se učinilo da joj je kroz stomak proplivalo jato zmija. Zaustavila se u trenutku nasred ulice, ali ju je Anica samo povukla dalje i nastavila da govori.
– To se mene ne tiče, a tiče se još manje Mirkinog nerođenog sina. Ukoliko ništa ne učiniš, dečak se neće ni roditi.
– Šta... – počela je Marija u trenutku kada je Anica spustila ruku na kvaku svoje kapije. – Šta mogu da učinim? Šta da joj kažem da uradi?
Anica je uzdahnula, a para njenog daha nestala istog trenutka. Izvukla je ruku iz Marijine i izvadila stari, ručni sat iz džepa. Pogledala je požutelo staklo i odmahnula glavom.
– Mirka je već u bolnici, a čak i da nije, to ništa ne menja. Slušaj me sada. Lezi večeras da spavaš, ali pre toga veži crveni konac oko kažiprsta leve ruke. Dok budeš tonula u san, misli na avliju koju sam ti opisala. Nije bitno kako je zamišljaš, samo misli o njoj.
– Hoću onda ja otići tamo? – tiho je upitala.
Anica nije odgovorila, već je otključala kapiju i ušla u dvorište.
– Napustićeš avliju kada pokidaš konac sa prsta – rekla je Anica preko ramena. – Kada se stvoriš u njoj, moraš da stigneš prva do dečaka. Mirka ti ne može pomoći. Ne zaboravi na konac.
I samo tako, kapija se zatvorila, a Marija ostala sama na snegu.
Brzo se vratila kući i poželela laku noć roditeljima koji su diskutovali o svim čudacima koji žive u njihovoj ulici.
U sobi, neko vreme je nervozno šetala gore-dole, ne znajući šta da radi. Potom je sela i nazvala Mirku. Telefon je zvonio dok pošta nije prekinula vezu. Niko se nije javio. Marija je počelo grčevito da razmišlja.
O čemu su razgovarale jutros?
Da li su ona i Dragan otišli u posetu nekim prijateljima?
Možda su samo svratili do komšija? Ipak sada žive u gradu, u velikoj zgradi zajedno s drugim mladim ljudima. Možda su kasne posete tamo normalna stvar.
Ponovo ih je pozvala. Ponovo je telefon zvonio i zvonio.
Naglo, bila je sigurna da nešto nije bilo u redu. Anica joj je zvučala smrtno ozbiljno. Marija je pokušala da se smiri, a potom otvorila orman i izvadila prvu crvenu majicu koju je dohvatila. Na svetlu stone lampe pažljivo je oparala jedan šav i izvukla dugačku, crvenu nit. Spremila se za krevet i vezala konac oko prsta baš kao što joj je stara žena naložila.
Pre nego što je legla, bacila je pogled kroz prozor. Iza zaleđenog stakla, pahulje su se komešale nakratko, a zatim ponovo nestajale u mrak.
Mislila je na dvorište koje joj je Anica opisala i trudila se da zaspi. U pozadini uma, sve joj je bilo urnebesno glupavo. Razmišljala je kako će se svemu sutra smejati s drugaricama u gimnaziji, a možda i Mirkom, kada je dobije. Ipak, zamišljala je avliju.
I samo tako, u njoj se i našla.
Nije bila šokirana niti uplašena, bez obzira na to što joj je delovalo da je trebalo da bude. Avlija u opšte nije izgledala kako ju je zamišljala. Umesto toga, nalazila se ispred stare majčine kuće u koju je nekada odlazila tokom letnjih raspusta, pre nego što ju je porodica prodala. Izgledalo joj je kao da je ponovo avgust, a ona je stajala ispod starog oraha gde im je deda zakačio ljuljašku. Umesto uznemirenosti, Marija je osećala tihi spokoj, kao da je dobila uvid u prošlost koje odavno više nema. Pogledala je prema glavnoj kući, dugačkoj zgradi u vojvođanskom stilu. U hodniku, videla je Mirku u letnjoj haljini kako drema na starom, uleglom kauču koji je tamo stajao. Htela je da joj vikne, ali iz nekog razloga glas nije izašao iz njenih usta. Umesto toga, podigla je ruku i mahnula, kada je videla kako mutne senke igraju preko njene šake.
Svaki osećaj spokoja je nestao. Marija je spustila ruku i okrenula se.
Iza, u gustoj senci koju je bacao orah, stajala je još jedna kuća. Bio je to dom njene prababe, starice koja je davno umrla, trošna kuća s krovom od trske i zidovima od zemljanog naboja. I neko je stajao u dovratku, neko užasno poznat. U sebi, strah ju je preplavio kao u najužasnijim košmarima.
Okrenula se ka Mirki i zavrištala. Ponovo, zvuka nije bilo. Prilika u dovratku se pokrenula, klizeći kroz senke oraha. Svetla je bilo sve manje.
Marija se pokrenula ka uspavanoj sestri, ali za svakih deset koraka prelazila je samo jedan. Napinjala se iz sve snage da stigne do Mirke. Pored nje, senke su se izduživale i pravile most ispred prilike koja je napredovala brže od nje. Očaj je preplavio Mariju. Glazura difuznog svetla prekrila joj je san, a slika dvorišta postala mračnija i gotovo crno-bela. Osećala je kao da će se svakog trenutka probuditi.
Zato je promenila pravac i bacila se poslednjim atomima umišljene snage pravo prema obrisu u senci.
San se promenio. Više se nije nalazila u avliji, već unutar trošnog kućerka. Više nije bila devojka, već mala devojčica. Njena sestra, tada već devojčurak, stajala je pored nje. Zajedno, stajale su ispred Stafanije, njihove tetke, koja je ležala u nesvesti na podu prababine kuće.
Mirka se sećala Stefi, mlade, prelepe devojke koja im je bila kao starija sestra. Ipak, jednog dana, izbila je užasna svađa u babinoj i dedinoj kući, a Stefanija se ubrzo potom prebacila u trošni kućerak na drugoj strani dvorišta. U narednim mesecima, njen stomak je rastao, a porodica počela da govori najgore stvari o njoj. Pričali su kako nešto užasno raste u njoj i kako će ta stvar doneti sramotu svima.
Jedan dan, dok su se igrale u dvorištu, Mirka i Marija su čule komešanje u staroj kući. Nevoljno, ušle su da vide šta se dešava.
Stefi je bila raskrečena, s licem koje je bilo u grču i obliveno znojem. Duga haljina bila je krvava i isprepletana između njenih nogu. Kada su je polako podigli, ugledali su modru bebu, jedva veću od lutke s kojima su se igrale. ''To je to'', rekla je Marija, ''hajde, videla sam šta baka radi s mačićima''. Našle su makaze, a zatim i metalnu kofu koju su napunile vodom. Pritisnule su veliki poklopac na površinu vode, nakon što su unutra pažljivo spustile Stefanijinog sina. I samo tako, rešile su problem za Stefi, kao i za celu porodicu.
Sledeće jutro su našli Stefi obešenu o kuhinjsku gredu.
– Ubile ste moju bebu – jedva čujnim šapatom rekla joj je Stefanija.
– Žao mi je – rekla je Marija, ili možda to pomislila.
– Ubili ste je – ponovila je Stefanija.
Crna čipkana haljina koju je nosila vijorila se oko nje, a njeni kraci su se stapali u okolne senke.
– Želim njeno dete. Želim ga – izjavila je Stefanija.
– Ne možeš ga dobiti. Žao nam je, bili smo deca, nismo znali šta radimo.
Tek tada su oči Stefanije fiksirale Marijine. Bile su crne i tužne, ali je ujedno u njima nešto gorelo.
– Ne – odgovorila je Marija poslednjem nemom zahtevu, odjednom hrabra i odlučna.
– Da – prošaputala je Stefanija i gurnula ju u stranu.
Njen obris se brzo pokrenuo ka Mirki. Marija je pokušala da uhvati haljinu, ali su joj senke curile kroz prste, među kojim je bio jedan sa crvenom vrpcom. Potrčala je za njom, ali senke nisu dozvoljavale da je zaobiđe.
Marija je stala. Umesto da trči, pomislila je na svoju sestru. Prizvala je svaku crtu njenu lica i fizičku karakteristiku, a zatim se prisetila starog kauča, njegovih šara, ulegnuća, čak i mirisa masnog, crvljivog drveta. Zadržala je sve to u umu i grčevito pokušala sve da ugura u jedno mesto i jedan trenutak.
U sledećem, nalazila se pored Mirke. Stefanija je stajala sve nekoliko koraka dalje i hitala prema naručju njene sestre.
Marija je spustila pogled prema istom mestu. Tu, mali dečak je bezbrižno spavao u krilu majke. Stefanija je posegla za detetom, ali je Marija spustila svoje ruke prvo. U jednom potezu, svukla je crvenu omču sa svog prsta i prevukla preko bebina dva; u drugom je pokidala nit. Dečak je nestao u treptaju oka, a kroz avliju se proširio Stefanijin vrisak koji je zaledio Marijino srce, a probudio Mirku.
Sestre su se pogledale samo na trenutak, a potom je i Mirka nestala s kauča.
Ostale su samo Stefanija i njena praunuka.
– Ti... – procedila je devojka u crnoj čipki – sada ćeš to biti ti. – Izgovorila je i stavila hladnu šaku na Marijino lice.
Marija je zaklopila oči i osetila naznaku užasa koji je očekuje s mračne strane avlije.
– Neće – čula je, ali glas nije pripadao Stefaniji.
Pored njih, stajala je druga osoba, takođe mlada devojka i podigla Stefanijinu šaku s nje. Mariji je izgledala blago poznato, pogotovu kada joj je okrenula lice.
– Probudi se, dete – rekla joj je devojka veoma mirnim i prijatnim glasom. – Sve je ovo samo san.
Marija je pomislila kako je u pravu, ona je bila kod kuće i spavala.
Činilo joj se da može da oseti u kom položaju leži, a san je počeo da se gubi ispred njenih očiju.
– Ali... – rekla je devojka tužno – cena mora biti plaćena za čedomorstvo. Biće to moj život, i svi životi koje si ti mogla da daš. Žao mi je.
Ruka je izletela i uronila u Marijin stomak, tik iznad stidne kosti, tako oštro da je odmah potom otvorila oči i iskočila iz kreveta. Napolju se zora dizala preko magle i belog dima mnogih šporeta u selu. Kada je spustila pogled, videla je malu fleku od krvi na čaršavu.
I dalje pod jezom čudnog sna, Marija se oprala, obukla i otišla u kuhinju. Majka i otac su već bili budni.
– ’brojtro tetka! – veselo joj je rekao otac. – Pogodi ko se porodio?!
– Oblači se ako ćeš s nama; idemo za Novi Sad – pojasnila joj je majka.
– Da li je sve u redu? Šta se desilo?! – nervozno je pitala Marija.
– Draganče nam je javio pre 20 minuta, Mirka se sinoć porodila. Nije prošlo baš glatko, izgleda je bilo malo stani-pani, ali oboje su sasvim dobro. Dobili su malog dečaka! – ponosno je rekao otac.
Marija je pomislila da će se onesvestiti. Ništa nije rekla za svoje krvarenje.
Posle pola sata, izašli su u dvorište. Otac je otišao da zagreje Ladu, a ona i majka otvorile zamrznutu kapiju. Napolju su srele nekoliko komšija.
– Umrla noćas teta Ankica – rekao im je jedan.
– Izeš ga, samo se nije probudila. Mali koji joj čisti sneg ju je našao – dodao je drugi.
– E bogte mazo, a sinoć smo je videli – začuđeno je primetila Marijina majka. – E stvarno, je li moralo baš danas? Malo pre nas nazvao Mirkin muž.
Dok je slušala kako majka objašnjava šta se desilo u Novom Sadu, a komšije čestitaju, Marija je držala suze u sebi, znajući da takve čestike nikad neće biti upućene njoj.
sjajno!!!
svaki momenat price sam videla, tako zive slike pred ocima...
sjajno, zaista! :)
pozdrav... pisi cesce :)
Hvala na čitanju, drago mi je da ti se svidela!
Obožavam film, pa mi je filmska umetnost često referenca i uticaj kada pišem; već sam ranije čuo komentare od ljudi koji su takođe rekli da lako zamišljaju scene.
razumem, jer i sama jako volim film :)
zaista sjajno pises,... drzi paznju, do kraja... zivo, realno, onako kako volim.
