leadboard premotaj roman Ivica Milarić

Ponedeljak, April 12, 2010

Spašen od strane njih

U očaju zbog nedostatka ideja, pre desetak dana napisao sam ovu minijaturnu priču. Nisam tačno znao šta hoću, a rezultat je nekakav polu-satirični hibrid, nastao dok sam se lomio šta da pišem za konkurs ''Lazar Komarčić''. Obično ne volim ovakav tip priča, a sada ih i ja pravim. Ironije li.

 

Juče sam shvatio da je prošlo tačno godinu dana od kako sam pokušao da se ubijem.

Poželeo sam da obeležim taj dan. Možda da pozovem prijatelje i napravim večeru. Sumnjam da bi ta ideja oduševila mog terapeuta, ali bi ga definitivno zabavila. Imao je prilično uvrnut smisao za humor. Umesto druženja, odlučio sam da budem sam i prošetam malo. Možda po planini.

Jedna godina. 365 dana od kako sam popio tri kutije sedativa i nakon toga se probudio živ.

Spasili su me vanzemaljci.

Ozbiljno, spasila su me bića koja nisu sa ove planete. Nekako su me izvadili iz kreveta i prebacili na prijemno odeljenje hitne pomoći. Ostatak čovečanstva je istovremeno čuo proglas koji je glasio, od reči do reči: ''Taj i taj je pokušao da oduzme sopstveni život. Trenutno se nalazi u toj i toj bolnici.'' Kada kažem čuli, mislim čuli to u svojoj glavi.

Baš svi! Gotovo 7 milijardi ljudskih bića, na sopstvenim jezicima, uključujući i one koji nisu poznavali termin ''bolnica''. Njima su to valjda preveli ''koliba vrača'' ili nešto slično. U svakom slučaju, svi su shvatili poruku.

Potom su nestali, bez objašnjenja.

Zamislite kako je izgledalo moje buđenje.

Za godinu dana, bio sam razne stvari: pokusni kunić, međunarodno bezbednosno pitanje, spasilac čovečanstva. Ljudi su blenuli u nebesa, u stalnoj potrazi za mojim spasiocima. Njihova poruka je primljena, ali niko nije mogao sa sigurnošću da kaže šta znači. Mnogi su skakali kroz prozore, sekli vene i pokušavali razna samoubilačka dela, samo da ih ponovo prizovu. Neke od njih su spasili drugi ljudi, većinu nije niko.

Trenutno oko mene, tačnije ideje mog izbavljenja raste kult vernika. Oni smatraju da me nisu spasili vanzemaljci, već sam Bog. Nešto mi govori da će ih biti sve više i više. Ko zna, možda će jednog dana postati svetska religija, a moje slike će krasiti njene hramove. Ako se to desi, voleo bih da me predstave na način na koji indijci prikaziju svoja božanstva: šareno i uvrnuto.

Hodao sam po planini satima. Sada gledam prema dubokoj, uskoj kotlini i maloj rečici koja teče kroz nju, a most na kom stojim visok je preko 50 metara. Nigde nema nikoga, a ja oprezno prelazim ogradu.

Ako me ponovo spasu, obećavam da ću prestati da pokušavam.

 

 

[Odgovori]

Dobra priča. S vanzemaljcima se nikad ne zna. Sigurno postoje, ali sigurno čekaju neki dobar razlog da se ponovo pojave. možda čekaju baš taj skok sa mosta, da zlo ne čuje.
pozdrav

Comment by mandrak72 (04/12/2010 20:58)

[Odgovori]

LIKE :)

Comment by nastasja (04/12/2010 23:05)

[Odgovori]

Hvala na čitanju ljudi.
Meni je ideja susreta čovečanstva sa vanzemaljskom inteligencijom uvek bila jako zanimljiva, pogotovu sve varijacije koje nemaju veze sa žele rat/mir/resurse/nešto treće trivijalno zapletima.

Koncept romana ''Piknik pored autoputa'' braće Strugatski mi je savšen primer za to.

Comment by ivicamilaric (04/13/2010 00:06)

[Odgovori]

Dopada mi se prica. :) Bravo.

Comment by behappy (04/13/2010 16:46)

[Odgovori]

Drago mi je :)

Comment by ivicamilaric (04/14/2010 00:00)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me