leadboard premotaj roman Ivica Milarić

Utorak, April 06, 2010

Beg kroz Telep

Ovo priča je druga polovina mog kompletnog horor opusa.

Kombinacija naučne fantastike/fantastike/horora se uglavnom posmatra kao vrlo kompaktna celina, ali za mene lično, NF segment tog trojstva je oduvek bio dominantan.
Takođe, nikada nisam previše čitao knjige iz žanra - većina ljudi koje poznajem i koje horor zanima od malih nogu su se upecali na Stivena Kinga. Na mene, veći utisak su ostavljali pisci poput Hauard Lavkrafta i Klajva Barkera. Ni njihovih dela nisam pročitao ne-znam-koliko, ali taj suptilniji, neuhvatljiviji i bizarniji horor me je uvek više privlačio od ''doš'o đavo u grad'' kingovskih zapleta (izvinjenje fanovima Kinga).
''Beg kroz Telep'' sam napisao za konkurs eniaroyah portala za horor priču i nije prošla baš dobro kod čitalaca. Većinska zamerka bila je činjenica da za mnogo njih ''ovo nije horor priča''.
Valjda su u pravu.

 


Proklinjem puste ulice dok koračam kroz njih; osećao bih se barem malo sigurnije uz druge prolaznike. Zato žurim koliko mogu. Ranac koji nosim landara na sve strane, a zvuci sudaranja olovaka i knjiga u mojim ušima zvuče kao crkvena zvona. Ne smem da ih nameštam, već moram da budem brz i sve još može da prođe dobro.

Pored mene, kuće se smenjuju. Svet je uronjen u noć bez meseca, a polu-mrak koji sve prekriva probijaju samo retki stubovi ulične rasvete. Nigde nema ni jedne osobe, ni jednog pokreta sem onih koje ja pravim. Trudim se da ne mislim o situaciji, ali to mi ne uspeva, već grebem kažiprstom zanokticu na palcu, nesvestan da je prerasla u otvorenu ranu. To shvatam tek kada šaku prinesem ustima u nameri da pregrizem štrčeće parče mesa i otkrivam mučni ukus gvožda. Zgroženo pljujem malo krvi na pločnik.

Ipak, moje misli dobijaju nešto za šta da se uhvate. Krv. Mislim da je to loš znak.

To je samo crvena voda koja je hrani, govorim sebi. Krv je dobra, to je u stvari dobar znak! Lažem se neubedljivo, a bol u palcu ne posustaje. Spuštam pogled na šaku i vidim da mi kažiprst i dalje rovari po rani. Ono što je malo pre bilo crvena tačkica pretvorila se u mrko-braon jezerce, a nokat kažiprsta je taman kao da je prekriven odvratnim lakom za nokte. Više ne sumnjam da je to loš znak.

Zabijam šaku u džep, kao da želim da je kaznim zbog neposlušnost i koračam dalje. U njemu opipavam glatko pakovanje zbog kog sam se uvalio u probleme. Mislim na kuću i sigurnost, ali svega nekoliko metara dalje, vidim da se nešto pomera. Stajem kao da sam pretvoren u kameni stub, a moj um se deli na dve polovine. Prva vrišti BEŽI! Druga mi govori da ne slušam prvu. Usplahireno se okrećem prema izvoru pokreta. Pitam se da li je to ON, da li me je stigao i da li je sve propalo. Ne dišem.

Ispred, mačka pretrčava preko pločnika. Moje celo telo drhti dok pokušavam da se pomerim. Nekako, moja stopala hvataju neki ritam.

NE! Psujem odmah i grizem donju usnu. Mačka je bila crna, a ja sam tako nesmotreno prešao preko njenog puta. Ne mogu da verujem kako sam pogrešio. To, plus krv, sigurno su loši znaci. Ako želim da stignem kući, moram nešto da učinim. Počinjem da preskačem pukotine u pločniku i pravim tačno tri koraka na svakom betonskom bloku. Dodirujem svaku treću šipku na ogradama pored kojih prolazim, a svo vreme u sebi ponavaljam ’’tri više, nikada se ne ponoviše’’. Očajno se nadam da će to prekinuti kletvu koju sam navukao prelaskom preko mačijeg puta. Još očajnije se nadam da neću videti NJEGA.

Prešao sam polovinu puta. Ispred mene se nalazi poslednja ulica. Na njenom kraju je rukometni teren, a sa druge strane bezbednost. Srce hvata brži ritam. Ponovo grebem zanokticu, ali ni ne pokušavam da se zaustavim. Ne želim to iz petnih žila, ali razmišljam o NJEMU.

Možda bi bilo bolje da ćutim ako ga sretne, ili da se bacim u beg. Ipak, znam da nije bitno šta ću raditi ako ga sretnem. ON može da čini šta želi, a ja sam savršeno bespomoćan.

Nazirem kraj ulice, gde ulična svetla prestaju. Teren je sasvim crn. Neizvesnost me ubija i više ne mogu da izdržim, pa se bacam u ludački trk. Prizor kuća, ograda i pločnik postaje zamućen tunel. Počinjem da se molim da NJEGA nema.

Izlećem sa puta i preskačem plitak jarak. Površina terena je napravljena od hrapavog asvalta niz koje moje patike bučno klize. Vidim kuću.

-         Hej!

Svet se lomi u hiljadu komadića, a nada umire.

-         Hej, ti!

Okrećem se ka NJEMU. Osećam kako mi se oči suze, a čini mi se da ću se i upišati.

-         Dođi.

Kao zombi koji nema ni grama volje, polazim ka okviru gola. Na njemu je naslonjena ogromna silueta; užas i zubi. Stajem ispred NJEGA oborenog pogleda. Osećam kako mi zavlači ruku u džep.

-         Šta je ovo? – pita me, ali znam da ne želi odgovor – Rekao sam da sve daješ meni!

Na moj vrat spuštaju se hladni prsti. Zatvaram oči, pošto nemam više hrabrosti da ih držim otvorene. Mislim da će mi srce eksplodirati.

Umesto toga, čujem glasan pljesak. Naglo, stisak sa vrata nestaje.

-         Koga ćeš ti to da daviš, konju balavi! – čujem drugi glas, mnogo poznatiji.

Pored stative i figure NJEGA sada stoji mnogo veća figura – moj brat!

-         JAO, nemoj me tući čiko! – dere se ON, ali samo dobija novi šamar.

Brat ga hvata trenerku i gura na travu iza gola.

-         Hoćeš da terorišeš decu, ha? Misliš da si opasan? – saginje se ka NJEMU i uzima moje pakovanje sličica.

-         NEMOJ, čiko... Neću više!

-         Mr’š sada, ali ako čujem da si mi opet dirao buraza, nećemo stati na šamaranju!

ON se nekako diže na noge i smotano beži sa terena. Moj brat lupa nogama u mestu kao da ga juri, a ja plačem i smejem se u isto vreme. Brat mi gura sličice nazad u šaku.

-         K... kada si ti stigao? – pitam.

-         Danas, dobio sam nagradno odsustvo... Šta ti radiš još napolju? Keva me poslala da krene po tebe.

-         Bio sam... – teško dolazim do reči – Bio sam da kupim slibe...

-         Dobro, smiri se. – brat me hvata i podiže na ramena kao da sam lutka – Ajmo kući, keva je napravila picu...

-         PICA! – derem mu se na uvo.

 

 

 

[Odgovori]

Izgleda da je bilo isuviše malo krvi za eniaroyah. Priča je dobra, napeta i dobro drži pažnju.
pozdrav

Comment by mandrak72 (04/06/2010 18:07)

[Odgovori]

Moguće i hvala za bacanje pogleda. Većina tema iz ostalih priča bile su horror 101, iako je priča koja je pobedila zaista odlična.

Comment by ivicamilaric (04/06/2010 20:12)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me