Ivica Milarić

Jovanova pank večera

Malo prizora iz jedna aprilske večeri, snimljenih oko centra Novog Sada pomoglo mi je da napišem kratku priču.

Jovan je šmrknuo i pljunuo na gumu parkiranog automobila.
 - Zakasnićemo.
Njegove dve drugarice, Sanja i Sonja, pogledale su ga, a potom izmenile ironično prevrtanje očiju.
 - Kakav si ti nervozan poštar - Sanja se namrštila.
 - Da, imamo još piva, ćuti i cirkaj - Sonja je zadala dodatni verbalni udarac.
Poslušao ih je, popio koji gutljaj, a zatim namestio zelenu krestu, trudeći se da sam sebi skrene pažnju. Nije uspelo.
 - Zakasnićemo. Kažem vam, svirka samo što nije počela.

Sedeli su na zidu pored parkirališta. Iza njihovih leđa, Sinagoga je sijala u mraku. Sto metara dalje, iza ugla i pored restorana ''Marina'', bio je ''Crni bik'', kafana i klub gde su trebali da pođu, ako se Jovan pitao, što brže.
 - Jebote, kakav si ti panker, nikakav. Da smo poveli profesora istorije ne bi bilo ovako smaranje - Sonja ga je udarila u butinu. - Ne budi takav drkadžija, cirkaj i uživaj.
 - Hehe, profa bi bio zabavniji nego ti.
 - Krave, napasite mi se kurca - odbrusio je Jovan i potegao pivo.

Zažalio je isto trenutka. Zapravo, Jovanu se veoma, veoma žurilo budući da je, u dubini stomaka, osećao iskonsku fiziološku potrebu. Pre svirke i cuganja, zajedno sa Sanjom i Sonjom, drugaricama iz razreda, posetili su odličan restoran brze hrane koji je pravio najbolja pileća krilca u Novom Sadu, gradu inače poznatom po pilićima. Tamo su uzeli tri porcije - Sanja se bacila na klopu, ali Sonja nije, pa je Jovanu strpala većinu svoja krilaca. Jovan ništa doručkovao, ni ručao, ni večerao, pa je pojeo sve, ali onda mu je i Sanja ubacila nekoliko svojih, budući da je započela dijetu isto veče. Pojeo je i to, a zatim su napustili restoran, kupili pivo i počeli da se zagrevaju za svirku. U međuvremenu, osećao je kako se nešto veličine ragbi lopte formira u njemu, i sve napadnije želi da izađe.

 - Ozbiljno, hajde da krenemo - Jovan nije znao kako bolje da predstavi svoj problem, pa ga je umaskirao u preveliku ljubav prema bendu čije ime nije ni znao.
 - Kako kenjaš. Samo kenjaš. Pravi si serator.
Pri svakoj reči koje podseća na tu funkciju, Jovanov stomak se okretao.
 - Idemo, daj da eksiram to pivo! - podigao se, popio svoje, a zatim i njihova piva do kraja.
 - Ajde, idemo, ajde.
Uspeo je da ih pokrene, i pošli su ka ''Biku''. Pri svakom koraku, osećao je blago klecanje kolena. Dok su hodali, pored njih su prošla dva radnika u malom bageru.
 - I onda sam se israo posle toga, nemoš' verovati, izletalo je iz mene kao iz topa za govna... - Jovan je čuo da jedan radnik priča, i nije bio siguran da li to umišlja.
Za njega, ceo svet se pretvarao u govna i sranje, i to nimalo metaforično.

Ispred kluba bila je gužva, ali se on probio do ulaza i platio karte za sve. Ušli su u gužvu i stali kod šanka.
 - Idem ja da pišam - objasio je Sanji i Sonji, i pošao ka toaletu.
Dočekao ga je red, iako se srećom brzo pomerao.
Kada je napokon ušao, zatekao je vc šolju koja nije mogla da se dočara rečima. Pre njega, najmanje 5 osoba je učinilo ono šta je on planirao, samo po obodima keramike, kotliću i podu. Smrad je bio neopisiv, i brzo je izleteo, shvatajući zašto su i drugi to uradili.
Probio se do drugarica.
 - Zaboravio sam nešto kada smo klopali. Brzo se vraćam.
 - Šta si bre... - pobunile su se devojke, ali je Jovan već bio na stepeništu.
Da je mogao, trčao bi. Ovako, kresta mu se nakrivila, kožna jakna zveckala a ruke drhtale. Morao je da se domogne restorana, a ko zna zašto nije pomislio na neko drugo, bliže mesto.

U crevima je osećao pritisak koji se nije mogao izmeriti.
 - Zdravo - obrisao je znoj muke se čela i javio se ženi koja peče krilca. - Mogu u vaš vc?
 - Može dečko, može - ona je buljila u njegovu tužno savijenu krestu. - Pravo pa levo, imaju vrata šifru, prvo pritisni zvezdu, pa 3344, pa tarabu. I nemoj da se drogiraš tamo!

 - Neću, neću, hvala - projurio je.
Stao je ispred vrata i uneo šifru. Nisu se otvorila. Uneo ju je ponovo, a prsti mu se tresli toliko da je jedva pogađao dugmiće. Vrata su i dalje bila zaključana.
 - Ne ide, koja je šifra još jednom? - bio je na kraju snaga kada se vratio i ponovo upitao prodavačicu.
 - Taraba, pa 3344, pa zvez...
 - Je li prvo taraba ili zvezda?! - Jovan je skoro vikao.
 - Ih, sada nisam sigurna, čekaj da zamislim - žena je zatvorila oči.
 - Molim vas, možete li vi da mi otvorite?
 - Mogu, mogu!
Obišla je pult i prišla vratima. Pritisnula je tarabu, pa brojeve 8751, a zatim zvezdu.
 - U, dala sam ti staru šifru. Šef ju je prošle nedelje...
 - Hvala! - Jovan je uleteo i prekinuo ženu.

Sve je bilo čisto i uredno, ali on to nije video jer mu se slika pred očima se krivila od napora.
Najbolji deo večeri došao je kada je otkopčao svoj kajš sa nitnama, spustio se na dasku i opustio sve mišiće u telu. Zvukovi koje je proizveo bili su nalik na podzemne detonacije.
 - Jao. Jao. Jao.

Zaboravio je da su naručili ljuta krilca.