Ivica Milarić

Petak, Novembar 25, 2011

Pokojnik: Deo petnaesti

-    Izgledaš jako loše - Milica je bila ozbiljna, a njenom glasu nije bilo ni traga humoru.
-    Znam. Ti izgledaš... jako lepo. Lepo si ostarila, hoću da kažem - Stojan je slegnuo ramenima.
Sedeli su u jednom od kafića na Spensu gde su radnici suda dolazili da piju kafe i jedu sendviče. Oko njih, rojevi mladih ljudi u skupoj, i manje skupoj odeći i obući su ustajali, sedali, smejali se i razgovarali.
Stojan se trudio da ih ignoriše, kao i činjenicu da ga je sav taj život bučno podsećao na predstojeći kraj njegovog.
Podigao je šoljicu i malo srknuo. Lekovi protiv bolova su radili, pa je tumor u njegovom moždanom tkivu svirao malo tišu i sporiju pesmu nego inače.
-    Ne znam.
-    Šta ne znaš?
-    Čemu sve ovo, zašto... - Stojan nije uspevao da se izrazi. - Ne znam.
-    Ne znam ni ja - Milica je pogledala kroz stakleni izlog. - Ni ja.
Kada su se našli, nespretno su se zagrlili. Nakon što su razmenili podatke o tome ko je šta radio poslednjih dvadeset godina, stigli su do tačke kada je ćutanje bilo jedina preostala opcija.
-    Šta sada planiraš, Stojane?
-    Ne znam. Moram... ovaj... pokušati da pronađem neki posao. Majčina penzija uspevala je da nas održi, ali sada... ne znam.
Pomislio je koliko je godina prošlo od kada je imao stvaran posao, a ne neku sezonsku ili honorarnu glupost.
-    Možda mogu nekako da pomognem?
Stojan je samo ćutao.
-    Ne. Ne želim da mi pomogneš.
-    Zašto bi rekao tako nešto?
-    Tako šta?
-    Tako ogavno i cinično.
-    Zato što... - poželeo je da kaže mnogo toga, ali nije uspeo. - Ne znam. Žao mi je sve ovako... loše. A svi su tako... indiferentni.
-    Znam da mi zameraš što sam otišla kada si se vratio. Što nisam ostala sa tobom.
-    Veruj mi, ne zameram ti ni malo - rekao je Stojan i zaista to mislio. - Nisam se vratio ceo. Ne onaj stari Stojan. Samo bih povukao i tebe, na jedan ili drugi način. Nisam tada bio... za ljude.
Stojan se osećao kao da je postojalo četiri različite verzije njega: jedna pre rata, jedna za vreme, jedna posle i trenutna, kao Pokojnik.
Istinski mu je bilo drago što Milica nikada nije upoznala ni jednu osim prve.
-    Sećaš li se kada smo išli na Štrand, ono leto posle drugog razreda gimnazije?
-    Svi smo bili tamo, je li na to misliš? Ceo razred, svi zajedno.
-    Jeste. Kako je bilo toplo. Više ne mogu da uživam u toploti - Milica je namestila kosu, i naglo, Stojan je imao osećaj da vreme uopšte nije prošlo.
Oni su na Štrandu, pre gotovo trideset godina. Ona stoji ispred njega, mokra i nasmejana. Njeno telo je mlado, ali ženstveno, linije savršene, a kestenjasta kosa svetla od Sunca. Rukom joj briše vodu sa stomaka i boka, oseća kako se koža blago ježi, a Milica mu mazi obraz i namiguje.
Stojan se takođe smeje, ali oseća i golicanje ispod šorca. Prestravljen je mogućnošću da dobije erekciju pred celim razredom.
Ali, Milica je njegova devojka, ona ga razume i voli, a on voli nju; nema tajni, niti neprijatnosti između njih. Hvata ga za ruku i odvodi do toaleta. Tamo, u jednoj kabini, ona svlači njegov šorc, a on joj odvezuje kupaći. U tišini, dok ljudi izlaze i ulaze, oni vode ljubav, vlažni i stegnuti, nezabrinuti.
-    Ni ja više ne mogu da uživam. I ne samo u toploti.
Stojan ponovo priziva sliku Milice bez kupaćeg, naslonjenu leđima na zid kabine, raširenih nogu. Nju prati slična slika, samo iz rata, ženskog tela u gotovo identičnoj pozi i na identičnom mestu, samo vezanih ruku i nogu, bez utrobe i većeg dela glave.
-    Ovaj svet se raspada. Znam da svi to kažu, i da to ljudi oduvek govore, ali stvarno verujem da ovo neće moći da traje, ne ovako. Možda i moramo da se raspadnemo, kao Rim, i počnemo ponovo. Znaš li da postoji manijak koji... seče ljude?
-    Molim? - Stojan se trgnuo iz stupora.
-    Neki tip. Uvek je maskiran. Napada ljude po gradu. I seče ih. Skida im prste, vadi oči. Sjebane stvari.
-    Gde si to čula? U sudu? Uvek ima tih glupih priča...
-    Ovo nije priča. Znaš ona pljačka zlatare, gde su povređena dva razbojnika? To je bio on.
-    Sećam se toga. Taj pljačkaš, treći tip kog nisu našli, potom je počeo da ubija? Napao je još ljudi? - Stojan se trudio da deluje potpuno neinformisano.
-    Ma kakav pljačkaš! On je uleteo kasnije, nakon što je počela pljačka.
-    Kako sve to znaš?
-    To mi je posao. Radim na tom slučaju, preliminarno, dok istraga traje. Napadač je ušao posle razbojnika i uradio šta je uradio. Nisu bili zajedno.
-    Znači, sprečio je pljačku?
-    Ako to tako možeš da nazoveš. Za malo je ubio i radnicu. A ovoj dvojici je izvadio oči. Sumnja se da je još toga napravio, isto tako neke face sa margina su najebale. Užas.
-    Šta je on, čovek koji je umislio je neki super-heroj?
-    On je bre neki jadnik željan moći.
-    Da. Verovatno si u pravu. Jadnik sigurno.
-    Šta ti se desilo sa rukom?
-    Ništa strašno. U kuhinji sam se malo posekao.
Malo su ćutali, a onda je Milica prekinula tišinu.
-    Zašto si me zvao? - bila je direktna.
Stojan se unervozio. Nije bio svestan mogućnosti da Milica ima bilo kakve veze sa onim što je Pokojnik činio.
-    Želeo sam samo da te vidim, to je razlog. Možda, da se prisetim malo, nekog... ne znam, valjda drugog života. Malo boljeg.
-    Nema od toga ništa. U sećanjima se ne živi - Milica je nekoliko puta noktima udarila u sto. - Ne živi se. U sećanjima žive samo mrtvi.
- Ne živi... Samo mrtvi - ponovio je kao zombi.
- Moram da idem - izvan izloga kafića, noć je polako padala na grad.
- OK.

Nekoliko časova kasnije, Stojan je ponovo bio u kaputu, ponovo sa leptirom u džepu. Pomislio je da je zapravo, preko Milice, pokušao da pronađe neke mrvice ljudskosti, zaboravljene i stare više decenija, ili možda samo nit utehe zbog koje bi mogao, kao i svi ostali, prosto da legne u krevet i sačeka da umre.
Nije ih bilo, a tama u njemu nije dozvoljavala da zaspi, ni to veče, ni zauvek, ne još.
Hladan zimski vazduh sekao mu je ušne školjke.
Navukao je kapuljaču.
U njegovom umu, osim bola, nalazila se i šema koju je stajala na zidu dnevne sobe.
Odlučio je da izabere ime. Izabrao je ''Kik''.