Petak, Novembar 04, 2011
Pokojnik: Deo dvanaesti
Prethodne nastavke priče o Pokojniku možete pronaći ovde.
Pokojnik: Deo dvanaesti
Držao je bocu u ruci i pevao na sav glas. U automobilima, ljudi su ga uglavnom posmatrali sa gađenjem. Neki su se smejali, očigledno zabavljeni njegovom pojavom. Stojan se teturao preko asfalta prema naplatnoj rampi.
Žena i mala devojčica ispratili su ga pogledom kada se provlačio između njihovih kola i malog kombija koji je ispred njih stajao. U uglu oka video je kako se ženina usta otvaraju i zatvaraju, a dete klima glavom. Sa navučenom kapuljačom, Stojan je izgledao kao još jedan poludeli beskućnik kog će svi zaboraviti posle nekoliko trenutaka.
- Jao, matori kretenu, odjebi bre već odavde! - naredio mu je radnik koji je u naplatnoj kućici izdavao karte za auto-put Beograd-Novi Sad. - Majke mu, zvaću pandure! Ne možeš bre ovde da ometaš saobraćaj, konju jedan pijani!
Stojan se zaustavio, savijen kao grbavac, i mahnuo rukom ka njemu. Na trenutka, izgledalo je kao da će ga sam potez gurnuti iz klimave ravnoteže i srušiti na kolovoznu traku. Stojan se zateturao, ali ostao na nogama. Ponovo je besno mahnuo pesnicom ka kućici, ali se ipak utišao. Zanosio se levo-desno pri svakom koraku, ali se nekako dovukao do ivice puta. Iza njega, kola su nastavila da prolaze kroz kapije.
Podigao je flašu i popio gutljaj.
Voda u njoj bila je hladna, baš kao i noć.
Kada je zakoračio na travu i ušao u senku, gde niko ne može da ga vidi, Stojan se ispravio i prestao da glumi.
Pogled mu je klizeo preko automobilskih krovova.
Tražio je poseban model, određene boje, i nadao se da, kada stigne, neće odmah proći kroz rampu. Srećom, nisu sve kapije radile, pa je svaki putnik morao da stane u kolonu od nekoliko vozila.
Miroslav je saznao vreme polaska i rutu.
Ostalo je bilo na Stojanu.
Deo puta prešao je međugradskim autobusom, ostatak je pešačio. Motao se oko naplatne rampe od kasnog poslepodneva.
Primetio je crvenu boju u daljini, ali nekoliko sekundi kasnije video da nije u pitanju model automobila koji očekuje.
Stegnuo je desnu pesnicu. Tri dana nakon što ga je Dragoslava isekla, rana ga je i dalje jednako bolela. Sve jedno, njeno zatezanje i pulsiranje bilo je dobrodošlo skretanje pažnje sa ledenih žileta koje je osećao u lobanji u sve dužim intervalima. Lekovi su mu pomagali sve manje i manje.
Sada nije mislio o glavobolji, ni o tumoru, ni o mrtvoj Dragoslavi, ni o Mikiju kog je zamalo slučajno udavio, ni o Milici koju je davno voleo, i koju je želeo još jednom da vidi pre nego što umre.
Tražio je samo crvenu boju, tamno-crveni automobil. To je sve što je bilo bitno. Bol u glavi, bol u ruci, kajanje, tuga, strah od smrti koja mu raste u mozgu kao seme u zemlji; sve je bilo daleko, u magli, nalik na dosadnu priču koju je davno čuo i gotovo zaboravio.
Crveni Golf izronio je iz mraka. Čim ga je ugledao, bez trunke neodlučnosti, Stojan je izašao na put i nastavio sa pevanjem. Krivudao je, vozači su mu trubili, on im mahao, ali njegove oči, duboko u tami kapuljače, posmatrale su samo Golf koji je usporavao. Unutra, sedela su tri čoveka.
Kola su stala u malu kolonu ispred rampe. Stojan je pošao pravo ka njima. Više nije držao flašu, a ruke su mu bile u džepovima.
Golf se pomerio, i samo je jedno vozilo stajalo ispred njega.
Stojan je ubrzao korak.
Video je kako ruka vozača Golfa izvire kroz prozor i predaje novac. Čuo je kako motor prelazi iz lera u brzinu. Bio je već sasvim blizu. Skočio je ka kolima, udario o zadnji blatobra, i ,trenutak kasnije, uhvatio se levom rukom za Golfov otvoren prozor.
- Gazda, može koji dinar? - promumlao je oborene glave.
- Ma marš bre u pičku materinu - rekao mu je grub glas u odgovor.
Čvrsta ruka gurnula ga je ka naplatnoj kućici, Golf dao gas i nastavio putovanje. Stojan se ispravio, ispratio kako štop-svetla odlaze u noć, a potom spustio pogled na desnu šaku. Kratki šrafciger koji je dodatno naoštrio ušao je i izašao iz automobilske gume kao da je sir.
- E sada ću ti ja jebati majku! Klošaru jedan, pa da me jebeš na radnom mestu, krv ti očevu jebem - čuo je iz kućice.
Debeli, srednjovečni čovek iskoračio je na put i odmah ga, sa leđa, uhvatio za vrat.
- Pizda ti materina, lepo sam ti rek... - čovek je penio, ali je zaćutao čim je osetio vrh naoštrenog šrafcigera ispod oka. Prsti su nestali sa Stojanovog vrata.
- Slušaj me dobro - Stojan se pribio uz njega i prislonio mu kapuljaču na obraz. - Uskoro će se desiti nešto jako loše, jako blizu. Policija će doći da te pita da li si nešto video, da li se nečega sećaš. Reći ćeš da se ničega ne sećaš. Možda samo da si izašao da odjebeš nekog klošara koji se motao ovde - Stojan je drugom rukom otkinuo njegovu radnu legitimaciju sa košulje i stavio ju u džep. - Samo neki nebitan klošar. Ništa više. Samo toga ćeš se sećati. Ili ću te pronaći. Ali neću morati, je li tako?
- Ne... ne znam. Ništa nisam video. Ne znam ja ništa. Bio je tu samo neki klošar. Sve je u redu. Ništa nisam video.
- Vrati se na radno mesto - rekao mu je Stojan i pustio ga.
Nije sačekao da vidi rekaciju radnika već je pretrčao kolovozne trake i počeo da hoda ivicom puta u pravcu Novog Sada.
Pored njega, kola su prolazila, a linije crvenog svetla ostajale iza njih. Međutim, nekoliko stotina metara dalje, jedan par crvenih tačaka nije se pomerao. Nepomično je stajao pored puta, sa iste strane kao i Stojan, koji je, sa rukama u džepovima, išao pravo ka njemu.
