leadboard premotaj roman Ivica Milarić

Petak, Oktobar 28, 2011

Pokojnik: Deo jedanaesti

Ako želite da se upoznate sa prethodnim dešavanjima, bacite pogled ovde.


Pokojnik: Deo jedanaesti


Apotekarka ga je čudno gledala, ali ništa dodatno nije pitala. Samo je stavila sve artikle u kesu i uzela novac. Stojan je, pre nego što je ušao, spremio novac i držao ga u levoj šaci. Drugu nije vadio iz džepa, nadajući se da krv neće početi da probija kroz kaput. Uzeo je kesu i izašao u noć. Ponoć je odavno prošla.
Malaksalost koju je osećao nije mu bila nepoznata. Znao je da rana nije dovoljno ozbiljna da ga zaista ugrozi, ali i da se neće sama od sebe zatvoriti. Trudio se da hoda što pravilnije. Svaki put kada bi pomislio na mrtvu Dragoslavu, stomak mu se okretao. Više, međutim, nije imao šta da izbaci iz njega.

Ženine mrtve oči video je ispred sebe sve dok se nije dovukao do Miroslavove kuće.
Čim je ušao unutra, ugasio je svetlo.
 -     Jebote - rekao je Miroslav kada je ušao u prostoriju. - Kakav si ti fantom!
 -     Daj mi neki negazirani, voćni sok, ako ga imaš. Ako ne, donesi mi vode.
 -     Šta se desilo?
 -     Uradi šta sam ti rekao.
Miki je spustio flašu soka od jabuke na sto, a Stojan seo u fotelju.
 -     Otvori je - naložio mu je.
Pio je iz flaše, polako, kao što je davno naučio da bi trebalo činiti nakon krvarenja. Tečnost je postepeno gušila buku u njegovoj glavi, ali je očigledno i tumor uživao u njoj, pa je ubrzo počeo da oseća poznato pulsiranje iza očiju.
 -     Šta se desilo? - ponovio je Miroslav.
Stojan je izvukao desnu šaku iz džepa. Maramica sa kojom je previo ranu bila je sasvim krvava.
 -     Jebo majku - rekao je Miroslav i zakoračio unazad. - Neko te je isekao ili šta?
 -     Jeste. Neka žena.
 -     Zašto?
 -     Zato što sam hteo da joj isečem jezik - odgovorio je Stojan.
 -     Jebo majku. Jebo majku. Jebo majku. Zašto, zašto bi to želeo da uradiš, ti bolesni manijače?
 -     Bila je prevarant i sociopata. Varalica. Lagala je ljude i uzimala im novac, krala identitete. Rekao sam joj da ima živu granatu ispod leđa, ali je nekako shvatila da lažem i došla do malog sečiva koje je nosila. Pokušala je da pobegne nakon što me je posekla.
 -     Kako ''pokušala''?
 -     Pala je niz stepenice.
 -     I? Gde je sada? Šta joj je? - pitao je Miroslav sa rastućom nervozom u glasu.
 -     Mrtva je.
 -     Ubio si je?!
 -     Ja ne ubijam. Pala je.
 -     Ali je pala zbog tebe. Da nije bilo tebe, sada bi bila živa.
 -     Nisam želeo da joj uzmem život. Samo sposobnost da radio ono što je radila. Da nije bila to što je bila, sada bi bila živa.
 -     Kako je izgledala? - upitao je Miroslav. - Da li je bila mlađa ili starija? Koju boju kose je imala, kakvu frizuru? Koliko je bila visoka?
Stojan nije odgovorio.
 -     Recim mi, kako ti je delovala? Kako je zvučala? Je li te molila da je poštediš?
 -     Prestani.
 -     Neću. Je li imala porodicu? Kako se zvala? Da li ti je rekla zašto to radi? Da li si je pitao za imena roditelja? Ha? Pokojniče, reci mi nešto o njoj? Reci nešto, da i ti čuješ.  
Miki je bio sve bučniji i sve bliži Stojanu.
 -     Jesi li joj rekao zašto joj to radiš? Jesi rekao da umireš? Jesi rekao da će sečenje jezika jako da boli? Reci mi! Reci mi zašto si to učinio? Zašto je morala da umre? Zašto?! - Miroslav se proderao i bacio na Stojana.
Njegov napad bio je nevešt, ali je sve jedno oborio obojicu na pod. Stojan je osetio kako mu dah napušta pluća kada je udario leđima u pod.
Mikijeve ruke bile su na njegovom licu. Pokušavao je da mu strgne kapuljaču.
Stojan ga je uhvatio za zglobove, a krv ponovo krenula da lipti iz rana.
Zato se iskrenuo ispod Miroslava i kratko ga udario laktom u slepoočnicu. Stisak je popustio, a Stojan iskoristio prostor da se zavuče između njegovih nogu i zabije mu tamo koleno. Miroslav je piskavo zastenjao i klonuo na njega kao da su ljubavnici. Stojan ga je odgurnuo, zamenio položaje i uhvatio za grlo.
 -     Hoćeš da znaš šta je ona bila? - zarežao je na njega. - Reći ću ti: ona je bila šljam, ona je bila otpad koji govori, hoda i jede. A hranila se tuđom bedom. Da li bi trebalo da plačem zato što je mrtva? Neću! Da je bila u stanju, ne bi se dvoumila da li da uzme moj život. Ali nije uspela. Umesto toga, survala se na armirane šipke - pljuvačka je letela iz njegovih usta. - Ne možeš da varaš ljude. Ne možeš da ih kradeš i truješ! Ne možeš da povređuješ, siluješ i ubijaš! Razumeš, razumeš li to, Miki?! Gledao sam godinama kako ljudi to rade i činio ništa. Ali sada sam tu! Neću oprostiti, neću razumeti, neću žaliti! Ja sam Pokojnik, i dogod sam na zemlji, a ne u njoj, pronaći ću šljam, svaki komad otpada do kog mogu da dođem!  
Dok je govorio, povećavao je stisak na Mikijevom grlu. Njegovo lice počelo je da poprima plavu boju, a oči da se okreću u svojim dupljama.
Naglo, Stojan ga je pustio i ustao.
 -     Diši. Biće ti dobro - namestio je kapuljaču. - Ali nemoj tako nešto ponovo da uradiš, ili ćeš izgubiti deo tela.
 -     Jebi se, psihopato. Jebi se i odjebi odavde! - rekao je Miki kroz kašalj.
Stojan je podigao kesu iz apoteke i istresao pakovanje zavoja, bočicu antiseptika i drugi medicinski pribor na sto.
 -     Prvo ćeš mi previti šaku. A zatim ćeš mi reći šta si saznao o Kikovim prijateljima.
 -     OK, dogovoreno, Pokojniče. Nema frke. Samo, oni ti nisu neke muljatorke. Oni ti mogu uraditi mnogo više od te posekotine. Oni su ozbiljni, mnogo ozbiljniji nego one budale u zlatari. Raspičkao si Kika i njegove dve gorile, ali oni su pri dnu piramide - Miki je ustao i seo na kauč. - Ovi koji su na većem nivou mogu te stvarno upokojiti, bez previše problema.
 -     Zvuče baš kao ljudi koje tražim - rekao je Stojan i stavio povređenu ruku na sto ispred Mikija.

[Odgovori]

Napeto držiš pažnju. Jako dobro. Ne praviš greške u priči.

Comment by sanjarenja56 (10/28/2011 17:59)

[Odgovori]

Hvala ti! Nadam se da će tako i ostati, uskoro će malo više likova početi da se uključuje, a radnja da se razgrana (iako ostaje samo Pokojnikova perspektiva) :)

Comment by Ivica (10/28/2011 18:31)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me