leadboard premotaj roman Ivica Milarić

Petak, Septembar 30, 2011

Pokojnik: Deo sedmi

Ako želite da saznate šta se dešavalo ranije u životu Pokojnika, uradite to ovde.

 

Pokojnik: Deo sedmi

-          Policija i dalje traga za trećim učesnikom pljačke, koji je nakon sukoba pobegao sa lica mesta, a dva privedena lica osumnjičena za razbojništvo prebačena su u bolnicu sa teškim povredama. Prema nepotvrđenim informacijama koje smo dobili od izvora iz novosadske policije, veruje se da je odmah na početku pljačke došlo do sukoba između tri razbojnika, koji je rezultirao krvoprolićem – rekla je voditeljka pre nego što je Miroslav ugasio televizor.
Okrenuo se ka Stojanu, koji je sedeo u fotelji.
-          Jebo mater, šta si im to uradio?
-          Prvom sam slomio nos, drugog sam upucao kristalima soli. Potom sam obojici izvadio oči – odgovorio je iz tame kapuljače.
-          Ti... ti nisi normalan.
-          Već jako dugo, rekao bih.
-          I šta si sada postigao? Panduri misle da si i ti pljačkao sa ovim budalama, i da ste se popičkali. Misliš da će ti čestitati kada te nahvataju, potapšati po leđima kao kolegu čuvara zakona? Ti si lud. Ništa nisi uradio, baš ništa, osim što si sam sebi sterao kurčinu.
-          Dva čoveka koja su bila spremna da ubijaju više nikada neće pogledati nekog preko nišana. Prodavačica zna šta se desilo. Reći će da nismo bili zajedno.
-          Je li to ista ona koja je slušala dok ih kasapiš, ista riba koju si takođe pogodio sa tvojom slanom sačmom?
-          Slučajno pogodio – ispravio ga je Stojan.
-          A, slučajno, onda nije frka. Brate, ništa ta neće reći, ako ima pola mozga. Usrao si motku, psihopato. Sada te, pored Kikove ekipe, traže i kerovi, koji misli da si naoružan koljač. Što, jelda, definitivno i jesi.
Stojan je povukao dim, zaklanjajući cigaru šakom, kao što je naučio u ratu. Sat na TV programu pokazao je četiri nule, a svet napolju prešao iz utorka u sredu.
-          Pričaj mi – rekao je, zavaljujući se dublje u fotelju,
pričaj mi o Kiku i njegovoj ekipi.
Miroslav se promeškoljio i počeo da razvlači kragnu stare majce.
-          Matori, ono, čoveče, nemam pojma. Nisu ti oni za neku ovakvu zajebanciju. Nisu oni sami, tako, lutaju ulicama i diluju, znaš. Neću njih da cinkam, za to ću dobiti samo metak u vrat, pre ili kasnije.
-          Pričaj mi o Kiku – rekao je Stojan i zavukao ruku u džep,
i imam nešto za tebe.
Pokazao je mali, beli smotuljak.
-          Lekić?
-          Lekić – potvrdno je odgovorio Stojan.

Nekoliko sati kasnije, ostavio je usnulog Miroslava, ali ne pre nego što mu je izvadio iglu iz ruke.
Kada je došao kući, skinuo se i pokušao da pojede instant supu. Mučnina koju je osećao nije dozvolila da unese više od nekoliko gutljaja. Pri svakom spuštanju kašike u tanjir čuo je tiho kuckanje o porcelan, dok je metal u šaci drhtao zajedno sa njom.
Na trenutak mu se učinilo da mu je neko ugasio cigaretu unutar mozga. Iako je bol trajao samo sekund, nije čekao da se pojača, već je odmah popio lekove.
Otišao je u hodnik i stao pored telefona. Nekoliko puta je podizao i spuštao slušalicu pre nego što je napokon okrenuo broj. Znao ga je napamet.
-          Dobar dan – javio se mladi, ženski glas.
-          Dobar dan. Ovaj... Stojan ovde. Da li ti je, umm, mama tu?
-          Ono, čekaj, mislim, čekajte da proverim.
Nekoliko sekundi, Stojan je slušao isti glas kako se dere ''mama''.
-          Halo?
glas se udaljio – Dobro, dobro bre Ana, preuzela sam vezu, spusti! Čujem, kažem, podigla sam! glas se ponovo približio slušalici. Halo?
-          Milice?
-          Stojane?
-          Ja sam.
-          Nisam mislila da ćeš me nazvati.
-          Kad ono... evo me.
-          Da.
-          Kako si?
-          Dobro je – uzdahnula je.
Dug dan, ali svi dani u sudu su dugi. Kako si ti?
-          Dobro. Zapravo, pa... dobro je. Dobro koliko može biti.
-          Drago mi je. Dugo nismo pričali, ako se ne računa ono pre neki dan. Deluje kao 10 godina.
-          Nije baš toliko. Ali nije ni mnogo manje. Slušaj. Hoćeš... nemam pojma. Ako si slobodna, možda? Kafa, nešto tako? Nemam pojma...
-          Ovaj...
Milica je zaćutala. Okej, može. Negde oko Spensa, kada imam pauzu, sledeće nedelje, ako ti odgovara?
-          Odgovara.
-          Dogovoreno. Javim ti se – rekla je i prekinula vezu.
Dok je slušao otvorenu liniju, pomislio je da će zaplakati. Suze, međutim, nisu došle.
Prešao je u dnevnu sobu, izvadio spisak imena koje je dobio od Miroslava i počeo da ih upoređuje sa brojevima u Kikovom mobilnom telefonu.
Nekoliko sati kasnije, skinuo je stare porodične fotografije sa jednog zida, i na njemu markerom napisao ''Kik''. Potom je nastavio da piše.

[Odgovori]

Стојан butcher... :)
Свака част за покојника сад сам га видео и прочитао... само настави...
Поздрав... :)

Comment by ЧикаГлигорије (09/30/2011 15:58)

[Odgovori]

Hvala na čitanju, nadam se da će ti se i dalje sviđati! :)

Comment by Ivica (09/30/2011 16:31)

[Odgovori]

Odlično vodiš priču, ne puštaš da čitalac dođe do daha.A objasio si i horor iz prošlog nastavka:
"Dva čoveka koja su bila spremna da ubijaju više nikada neće pogledati nekog preko nišana. "

Comment by sanjarenja56 (09/30/2011 18:03)

[Odgovori]

adicted!

Comment by zvezdatvoja (09/30/2011 18:38)

[Odgovori]

E hvala vam, drago mi je da i dalje čitate i da vam se sviđa! Ipak neće biti isključivo horor ;)

Comment by Ivica (09/30/2011 18:55)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me