leadboard premotaj roman Ivica Milarić

Petak, Septembar 23, 2011

Pokojnik: Deo šesti

Delove koji su prethodili možete da pročitate ovde.

 

Pokojnik: Deo šesti

Svom snagom, Stojan je šutnuo vrata, gađajući đonom plastičan ram. Pljačkaš nije stigao da podigne pištolj; okvir vrata udario ga je po rukama i gurnuo prema zidu. Čovek je proizveo nedefinisan uzdah bola ili zbunjenosti, a oružje mu izletelo iz šake.
Vrata nisu ni krenula da se zatvaraju kada ih je Stojan ponovo šutnuo - drugi put, ram je pogodio čoveka pravo u lice. Iza, sa ulice, čuo je korake koji se brzo udaljavaju.
Nalazio se sa obe noge u zlatari. Slepoočnice su mu pulsirale, ali se trudio da ignoriše bol kada se okrenuo drugom pljačkašu. Bio je, međutim, suviše spor.

Prvo je primetio prodavačicu sa podignutim rukama, naslonjenu na zadnji zid prostorije. Na drugoj strani pulta sa vitrinama, bliže njemu, nalazio se drugi pljačkaš. On, međutim, nije gledao u prodavačicu, već direktno u njega. Preko nišana.
-          Ko si, jebo majku, ti? – pitao ga je. - Mi smo stigli ovde prvi, brate! 'ajde lepo odjebi odakle si došao, ko god da si.
Stojan ga je posmatrao nekoliko trenutaka, razmatrajući opcije. Glavobolja je vrištala u njegovom umu. Nije mogao da se okrene i izađe. Zakoračio je ka pljačkašu.
-          Ne možete više to da radite. Ne više  – odgovorio je Stojan.
-          A, okej onda – tupo je odgovorio čovek, kao da mu je to pružilo odgovore na sva moguća pitnaja, i povukao obrarač.
Za Stojana, sve se zaustavilo. Nije se iznenadio. Film ispred očiju uvek mu se zamrzavao u trenucima kada je umiranje bilo blizu. Prisetio se sasvim nepovezanih stvari.
Krošnja drveta naspram sumračnog neba.
Lice deteta u izbegličkom konvoju.
Maramice njegove majke.
Ove i druge nepozvane slike prošle su mu kroz misli dok je čekao da zrna napuste svoje čaure i odnesu kost, kožu, lice, tumor, sećanja i sve ostalo.
Zrna, međutim, nisu došla.
Pljačkaš je ponovo povukao obarač. Prodavačica je vrisnula i nešto promumlala.
-          Mali prekidač, iznad. I dalje je zakočen – rekao mu je Stojan i podigao sačmaru.
-          Ne, nemo... – počeo je čovek, ali nije završio.
Stojan je nategnuo jedan od dva okidača i povukao obarač. Nešto nalik oblaku pare izletelo je iz desne cevi. Na razdaljini od tri metra, patron koji je ispunio krupnim komadima soli ispalio je stotine kristala ka čovekovom grudnom košu i rukama. Prekriven desetinama sitnih rana, pljačkaš se složio na pod.
Stojan se okrenuo ka vratima. Drugi pljačkaš bio je naslonjen na vitrine i jednom rukom držao lice, a drugom opipavao pod pored sebe. Krv je liptila kroz njegovu masku i kapljala na pod.
Podigao je slobodnu ruku iznad glave kada je video da ga Stojan posmatra.
-          Nemoj, molim te, nemoj – sklopio je nekoliko reči kroz uništen nos i skinuo masku.
Krv se razlila po njegovoj odeći, a on boljno zastenjao kada mu je maska prešla preko rane.
Stojan je prišao i stavio mu cevi na čelo sasvim običnog, prestravljenog lica.
-          Čoveče, imam malu decu! Dve ćerkice! – preklinjao ga je. – Nemoj, nisam želeo ovo da radim, u dugovima smo, ne mogu da dozvolim da nas izbace na ulicu... Molim te – rekao je drugi put nešto tiše.
Stojan je bacio pogled na ulicu, ali niko nije gledao unutra.
-          Kada te pitaju šta si poslednje video – rekao mu je i zavukao ruku u džep,
reci da je to bio Pokojnik.
Pre nego što je izašao, pogledao je sa druge strane pulta i video prodavačicu. Devojka se tresla, skupljena u prostoru između police i zida.
Zapakala je čim ga je ugledala, i dodatno povukla u ugao. Video je da se drži za nadlakticu, a da joj je košulja oko šake krvava.
-          Sve je u redu – rekao joj je. – To je samo so, obična so. Slučajno sam te zakačio. Zovi policiju.
-          Bože, bože... – ponavljala je prodavačica.
Stojan je zakopčao kaput, skinuo kapuljaču i mirnim korakom izašao na ulicu. Posle nekoliko minuta čuo je sirene u daljini, ali se nije osvrtao. Stao je pored prvog kontejnera, skinuo krvave hirurške rukavce sa šaka i u svaku ubacio po par očnih jabučica. Obe je zavezao i, zajedno sa sadržajem, bacio u smeće.

[Odgovori]

Surova priča. Postaje pomalo horor.

Comment by sanjarenja56 (09/23/2011 15:17)

[Odgovori]

Pa da, izgleda da se polako razvija u tu stranu - ipak je on maskirani osvetnik, nije super-heroj, pa otud i brutalnost.
Hvala na čitanju! :)

Comment by Ivica (09/23/2011 15:21)

[Odgovori]

Ovaj tvoj baš nemilosrdan...

Comment by razmisljanka (09/23/2011 17:43)

[Odgovori]

Da, prilično je nemilosrdan :)

Comment by Ivica (09/23/2011 18:47)

[Odgovori]

Biće super fora kad na kraju provali da u stvari uopšte nema tumor na mozgu, nego je jednostavno takav. :)))) Šalim se. Čekam dalja dešavanja. Super je Pokojnik.

Comment by Charolija (09/25/2011 01:11)

[Odgovori]

Nisam bas ocekivala da bude bas tako..horor..ali..citamo dalje

Comment by zvezdatvoja (09/25/2011 10:18)

[Odgovori]

Hvala što pratite!
Obrt tipa ''zapravo nije bolestan'' će sigurno izostati :)
Što se tiče horor strane, trenutno se tako razvilo, što ne znači da će i nastaviti. Doduše, nešto mi govori da najverovatnije hoće ;)

Comment by Ivica (09/25/2011 11:12)

[Odgovori]

Ne umem da izmišljam priče iz razloga što se vežem za lik, pa onda razmišljam kako bih ja u takvoj situaciji, pa onda počnem i njegov život da živim. Naravno, samo u glavi. :) Sve vreme čitajući o njemu se pitam ko mu je dao za pravo da bude i sudija i dželat? Zamišljam kako bi izgledalo kada bi svi oni sa tumorom i određenim brojem dana za život, odlučili da sprovode pravdu? Ne osuđujem ga ni zbog jednog postupka, možda bih tako i ja na njegovom mestu, ali sa druge strane verovatnije bih se odlučila da poslednje mesece svog života provedem na sasvim drugačiji način. Mada... ko sam ja da sudim? Baš kao i on. Tužan je njegov život bio.

Comment by Charolija (09/25/2011 15:26)

[Odgovori]

Recimo to ovako: Pokojnik/Stojan jeste glavni lik, ali nikako nije i heroj :)

Comment by Ivica (09/25/2011 19:56)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me