Ivica Milarić

Pokojnik: Deo peti

Pokojnik: Deo peti

Pogledao je kroz staklena vrata čim su dva tipa ušla u zlataru. Prvi je odmah izvadio nešto iz torbe.
Miroslav mu je rekao da očekuje jedan pištolj i nešto veće - možda hekler, možda kalašnjikov.
Nije lagao. Čovek je držao crnu masu koja sigurno nije bila CZ99. Drugi pljačkaš se zadržao bliže vratima. On je bio izvidnica, samo još nije zauzeo svoje mesto. Čim je video da mu se ramena pomeraju, Stojan se povukao iz njegovog vidokruga, i naslonio na zid zgrade pored zlatare. Bilo je nekoliko minuta do dvadeset časova. Ljudi su prolazili Železničkom ulicom kao što su inače činili.
Čuo je prigušenu viku iz lokala.
- Diži ruke, diži! - mogao je da raspozna.
Stojan je znao da je udaljeniji čovek veća pretnja, kao i da on izdaje naređenja. Ali, izvidničar se nalazio između. Prevukao je kapuljaču preko lica; elastične trake su odmhah legle na mesto. Uzdahnuo je, dohvatio sačmaru koja mu je visila uz nogu i zakoračio prema ulazu zlatare.

Nekoliko sati ranije, Stojan je napustio Miroslava, držeći u glavi nekoliko podataka: zlatara u Železničkoj ulici, na kraju druge smene, oko osam, pre nego što zatvore. Dva tipa, jedan pištolj i nešto veće - možda hekler, možda kalašnjikov.
Od kada su napravili njihov dogovor, Miroslav je tražio samo da mu nabavi dva mobilna telefona i brdo pripejd sim kartica.
Stojan je prvo mislio da pokušava da ga zavara. A onda mu je rekao da je saznao da će se odigrati oružana pljačka.
- Ko su oni? - upitao ga je.
- Boni i Klajd. Ne, izvini, Tihi i Prlje, pljačkaju Njemce - rekao je Miroslav sa podočnjacima nalik na crne džakove. - Nemam pojma! Neki likovi, krimosi. Možda su deo neke ekipe, možda su solo. Zlatare su dobro mesto za orobiti, to je za njih dovoljno.
- I biće naoružani?
- O da.
- Dobro je. Nastavi da kopaš.
- Šta ćeš ti sada? - upitao ga je Miroslav.
- To tebe ne zanima.
- Znaš da će ovo sranje prestati kada dođeš na radar nekom ozbiljnom. Kik te sigurno već traži, a on je samo srednja riba. Neće zaboraviti slomljena rebra. Kada te nađu...
- A šta ako ja njih nađem prvo?
- Jebi se Pokojniče. Idi i kolji, odjebi iz moje kuće. Idi, deli pravdu, glupavi majmune retardirani - besno je rekao Miroslav.
Kada se vratio u stan, Stojan je prvo otišao do ostave. Zakopana iza gomile smeća i odbačenih gluposti, pronašao je dedinu lovačku pušku, staru dvocevku.
Poslepodne je proveo radeći na njoj. Nakon toga, Stojan je zašio tri elastične trake sa unutrašnje strane kapuljače. Obukao je mantil i stao ispred ogledala. Jedna traka mu je prelazila preko čela, naslonjena donjom ivicom na obrve, a druge dve iznad i ispod usana. Malo je skakao, a zatim se nekoliko puta naglo trgnuo. Kapuljača se nije pomerala. Nastavio je da se baca. Nakon svakog pokreta, kapuljača je ostajala na mestu, a njegovo lice u tami.
Zakašljao se, zadihan.
Na sekund, osetio je peckanje iza očiju, i blagu vrtoglavicu. Gledao je sebe u ogledalu, samo što se u staklu nalazilo više njegovih odraza. Delovalo mu je da pada i okreće se oko sebe, kao da radi kolutove u bestežinskom stanju. Uhvatio se za komodu i čvrsto zatvorio oči. Postepeno, gravitacija se vratila. Kada je pogledao, u ogledalu je ponovo bila samo jedna slika.
Skinuo je kapuljaču i smirio se.
Puška je stajala pored izlaznih vrata, naslonjena na zid. Podigao ju je, proverio remene i prebacio ju preko leđa. Potom je obukao mantil i nekoliko puta posegnuo za sveže presečenom drškom. Otvorio je cevi u ugurao dve patrone. Dodatne dve je stavio u džep. Sat je pokazivao šest časova poslepodne.
Otvorio je ulazna vrata, spreman za polazak. Fiksni telefon je zazvonio. Vratio se i podigao slušalicu.
- Stojane? - čuo je poznati ženski glas.
Grlo mu se odmah osušilo. Nije znao šta da kaže.
- Stojane? Jesi tu? - glas je nastavio.
- Jesam.
- Kako si?
- Ja... Ovaj... dobro sam.
- Primi saučešće zbog smrti majke.
- Hvala... Hvala ti.
- Nisam mogla da dođem na sahranu. Trebalo je da dođem. Izvini.
- Zaboravi - rekao je Stojan, dok mu se srce dobovalo u grudima. Osećao se kao da priča sa mrtvom osobom. Ili kao da je on mrtav, i razgovara sa zaboravljenom, živom ženom. - Slušaj, moram da idem negde. Ja... Javiću ti se - rekao joj je.
- Važi. Ćaos - glas je uzvratio.
- Zdravo, Milice - rekao je Stojan u slušalicu, iako na drugoj strani nije bilo nikoga.

Izvidnik je nosio fantomku, ali su se njegove oči raširile kada su ugledale Stojana sa druge strane stakla. Tokom jednog dugog trenutka, samo su se posmatrali, kao da obojica gledaju u ogledalo i vide nekog drugog maskiranog čoveka.
Potom je spustio pogled, video dve cevi u Stojanovim šakama i počeo da podiže pištolj.