Ivica Milarić

Nedelja, Septembar 04, 2011

Pokojnik: Deo treći

Prethodne delove pročitajte ovde.

Pokojnik: Deo treći

Platio je čoveku u radnji i pokupio paklicu. Povukao je prvi dim sedeći na klupi blizu crkve na Novom Naselju. Ukus cigarete je bio savršen. Ostavio je duvan davno, ali se više nije brinuo o zdravlju.
Hodao je ulicama Novog Sada, kada noć padne, sa leptirom u džepu. Krstario je pločnikom i tražio nepravdu koju može da seče. Nije imao mnogo vremena, a krvoločnost se probudila i nije planirala da se vrati na spavanje.
-   Pravilno držanje, balans i pristup meti – rekao im je Ahmed, poslednjeg dana koji su proveli sa njim. – To je sve, kompletna mudrost iza noža. On je, kao i sve na svetu, samo alat. Srećno – raspustio je čas sa tim rečima, ali je Stojana zadržao. – Znaš da idete u rat?
Stojan, koji je tada imao samo 19 godina, klimnuo je glavom. U kasarni, svi dotoci informacija bili su zatvoreni, ali su načuli da su blokade puteva prerasle u puškaranje. Počelo je.
-   Preporučio sam tebe za protiv-snajperska dejstva. Od sve ove dece, smatram da samo ti imaš potrebno strpljenje i sposobnost da loviš one koji love druge.
-   Ali... – Stojan je bio zatečen. – Ja nisam prošao obuku za M76.
Ahmed je odmahnuo glavom.
-   Nećeš koristiti vatreno oružje. Samo sečivo, razumeš?
Tako je i bilo. Sa nožem na sebi, provlačio se kroz spaljena sela, mračne šume i snežne nanose, tražeći blesak optičkog nišana.
Toliko godina kasnije, ponovo sa sečivom u ruci.
Ovaj put, međutim, tražio je one koji su odabrali da postanu predatori.
Zato je hodao u potrazi za njima i još kojim palcem, pre nego što umre. Možda će uspeti da zaštiti još nekog.
Dani su prolazili, glavobolje dolazile i odlazile, a on, osim tuča pijanih klinaca i slomljenih prozora na trafikama, ništa nije video. Znao je da mnogi ljudi pate i trpe nasilnike, ali njih nigde nije bilo. Bio mu je potreban neki sistem, metod.
Tražio je u prazno, sve do jedne večeri, u blizini Staračkog doma na Novom Naselju.
-   Ok, platiću, sve je u redu, kapiram – mršavi mladić je govorio podignutih ruku, zverajući levo-desno.
Tri ćelave prilike, u kožnim jaknama i trenerkama, držale su ga prislonjenog uz zid. Jedan mu je udario šamar. Udarac je odjeknuo pustom ulicom.
Stojan je navukao kapuljaču i krenuo ka njima.
-   Nemojte... znam, sve znam! Nabaviću pare, majke mi, samo nemojte...
-   Jebi ga Miroslave, ne fercera više ta priča. Moraćemo malo da te, pa znaš već... – rekla je jedna glava.
-   Pustite ga – izgovorio je Stojan.
Tri ćelave glave su se okrenule. Mladić je pokušao da se izvuče, ali ga je jedan od njih gurnuo ka zidu.
-   Koji kurac si ti? – pitao je srednji Stojana.
-   Pustite ga – ponovio je, držeći leptir u stegnutoj pesnici.
-   Samo produži klošuse majmunski, ovo se tebe ne tiče.
Iz pomračine kapuljače, Stojan ih je brzo procenio: srednji je delovao kao vođa i bio najglasniji. Levi je ćutao i držao mladića po imenu Miroslav, a desni izgledao najmlađe i zbunjeno.
-   Dođi da ti nešto kažem – rekao je Stojan srednjem.
-   Jebo kevu, kakvih budala ima! – srednji je konstatovao i skočio ka njemu.
Bio je kik-bokser, sudeći prema stavu. Stao je u gard i pokušao da mu zada nizak šut. Stojan je lako blokirao udarac, za kojim je usledio levi kroše. Cimnuo je lice unazad, a pesnica prozujala pored kapuljače. Držeći leptir u šaci, Stojan je udario čoveka u najniža rebra, otvorena ispod ispružene leve ruke. Udarac je pao tačno gde je želeo, a kost izdajnički krcnula. Čovek se istog trenutka savio od bola, a Stojan mu zario koleno u vrh brade. Video je da mu pogled postaje pospan i prazan. Sledećeg trenutka se srušio.
Međutim, kasno je primetio drugog napadača, i jedva uspeo da podigne rame. Udarac je pao u meso i nije stigao do njegovog lica, ali ga je sve jedno pomerio iz mesta. Video je šaku kako leti ka njegovom vratu. Leptir je ispustio svoje kliktajuće zvuke, a oštrica presrela prste i dlan. Usledio je bolan jauk, a on se pomerio unazad, uperivši sečivo u treću kožnu jaknu.
-   Učini isto – izgovorio je Stojan, pokazujući na posečenog čoveka koji se već dao u trk.
Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da dođe k sebi i počne da beži.
Miroslav je samo posmatrao, a potom prišao onesvešćenom čoveku. Njegove oči nisu napuštale Stojana ni kada je ovaj sklopio nož i vratio ga u džep. Ipak, to mu nije smetalo da preturi po odeći onesvešćenog čoveka. Pronašao je svežanj novčanica, telefon, nekoliko belih smotuljaka i sve ih strpao u jaknu.
-   Kik, hvala ti na ovim stvarima – potapšao je čoveka u nesvesti, – a hvala i tebi – rekao je Stojanu sa asfalta. – Slomili bi mi noge.
-   Verovatno si to i zaslužio.
-   Ko si ti? Nekakav maskirani osvetnik ili tako nešto?
-   Ja sam Pokojnik – odgovorio mu je i jače navukao kapuljaču.
-   Lepo, fino, super ti je to. Znaš da će te ovi likovi kasnije sigurno tražiti?
-   Tražiće i tebe.
-   Možda. Aj uzdravlje – rekao mu je Miroslav i brzim korakom pošao niz ulicu.
Stojan je ušao u senku, sačekao nekoliko trenutaka, a potom pošao za njim. Verovao je da je upravo pronašao prvi element svog sistema.