Subota, Avgust 13, 2011
Pokojnik: Postanak
Dobrodošli u početak triler novele ''Pokojnik''!
U nastavku možete da pročitate zašto sam počeo da pišem i bacite oko na prvi deo, tojest uvod. Ostatak novele (sada završene), sačinjene od 30 nastavaka možete da pronađete tako što ćete čitati unose pod kategorijom ''pokojnik'' i redom pratite priče koje grade jedinstvenu celinu o običnom čoveku iz Novog Sada koji je iskoristio svoju tešku, krvavu prošlost da nadu zameni zasiljem.
Nadam se da će vam se svideti...
Priče o super-herojima i maskiranim osvetnicima su me oduvek privlačile. Pre nekoliko dana, međutim, palo mi je na pamet da malo pišem nešto na tu temu, samo u domaćem okruženju, bez nadrealnih elemenata kao što su super-moći, super-zlikovci i ostale super-stvari. Planiram da pišem u nastavcima, naravno u okviru iste celine.
Pokojnik: Postanak
Zadržao se pored groba dugo pošto su svi otišli. Ljudi su očekivali da će ih pozvati kući, da nešto pojedu i popiju u sećanje na njegovu mrtvu majku. Nikom nije rekao ništa osim ''hvala''. Samo je stajao tamo.
Jesenja kiša mu se slivala niz lice, a noć počela da pada kada je napokon krenuo.
Ispred, sivi Novi Sad bojio se u crno. Koračao je polako, kao da zapravo nigde ne ide. Ispred zgrade u kojoj je živeo, trošne četvorospratnice na Satelitu, nalazila se redovna ekipa.
Mladi navijači i stariji, sitni dileri. Jedan od njih, Paja, preprečio mu je put.
- Stole, Stoki... – rekao je, gledajući nacerene drugare. – Riknula ti keva, čujem. Jebi ga, više nema seksa, sada ćeš morati da drkaš.
Smejali su se, ali on nije podigao pogled. Iznad, znao je da komšije posmatraju, kao i da niko ništa neće učiniti. Osećao je da se Paja premišlja da li da ga gurne ili udari. Umesto toga, sklonio se i vratio prijateljima.
Stepenište je mirisalo na buđ i urin. Otključao je vrata porodičnog stana. Iza njih se nalazila grobnica.
- Stojane! Jesi li to ti, Stojane? – čuo je u glavi dozivanje majke, iste reči koje su ga dočekivale poslednjih 15 godina, od trenutka kada je pala u krevet.
- Ja sam, kevo – rekao je samom sebi.
Skinuo je mantil i stare, vojne čizme. Bio je sasvim mokar i hladan kao leš. Ipak, ništa nije osećao. Skinuo se i nekoliko minuta stajao go u zamračenoj dnevnoj sobi. Onda je pošao prema ogledalu, i dugo posmatrao čoveka u staklu. Gledao je to telo srednjovečnog muškarca, dodirivao bicepse, laktove i kolena. Podigao je penis i testise, okrenuo se nekoliko puta, dodirnuo prste na nogama. Plima glavobolje u njegovoj lobanji dobijala je na snazi.
- Bilo je divno – sećao se da mu Milica govori, dodirujući tanak mlaz sperme na njenom stomaku. Na kasetofonu pored kreveta, vrtela se pesma "Par godina za nas".
Sećanje mu je pobeglo.
Spustio se na fotelju i podigao jedan od papira razbacanih na stolu.
Na njemu se nalazio prizor preseka ljudske glave. Njegovo ime stajalo je u uglu.
- Vidite ovu zonu, ovu malu fleku ovde – doktor mu je pokazao pre nekoliko nedelja. – To objašnjava glavobolje... ali, plašim se da je stvar mnogo ozbiljnija.
Usledile su mnoge druge reči, među kojima i: previše duboko za operaciju, mala šansa za zračenje, teška i veoma neizvesna hemoterapija. Samo jedna je bila bitna: neizlečivo.
Dodirnuo je slepoočnicu i napravio bolnu grimasu.
- Još samo par godina za nas – šapnuo je i podigao bočicu lekova sa stola.
Zavalio se u fotelju, a san odmah spustio na njega.
Sanjao je u boji.
Njegova zelena, maskrina uniforma bila je blatnjava. Pored, ležalo je telo seljana, izrešetano sa male daljine. Para se podizala sa krvavih rana. Oficir je spustio pušku.
- Sada nas nadgledaj, majku ti jebem – rekao je i zamenio okvir.
U snu, oficir je bio crni oblak, velik i preteći.
- Stojane – zagrmeo je. – Čuo si ga, snajper se nalazi u onoj kući – oblak je pokazao ka selu u daljini. – Kada padne noć, hoću da se uvučeš tamo i nađeš ga.
- Razumem, druže poručniče! – rekao je Stojan u snu.
Probudio ga je zvuk lomljenja stakla. Podigao se i pošao ka prozoru. Sa druge strane, video je da su klinci počeli da divljaju.
Pogledao je na sat. Petnaest minuta je prošlo od ponoći.
Otvorio je frižider. Bio je prazan. U stanu nije imao ni jedan zalogaj. Shvatio je da ništa nije jeo već dva dana.
Obukao se, navukao kapuljaču preko glave i pošao u radnju.
Ulice su bile puste, a čuli su se samo udaljeni, retki automobili i dobovanje kiše.
Prošao je pored prolaza između dve zgrade i zastao. Zakoračio je unazad i bolje pogledao u mrak.
Tamo su se nalazile tri siluete. Kada su mu se oči privikle na tamu, video je da dve guraju treću ka zemlji. Na tren, belina ženske dojke je blesnula.
- Šta ti gledaš, koji kurac?! – zasiktala je jedna od dve prilike na nogama, a u ruci se pojavilo sečivo.
Stojan je spustio pogled i produžio. Glava je ponovo počela da mu pulsira.
U džepovima, osećao je da mu šake trnu. Vilica mu je bila stegnuta, a dah čas plitak, čas dubok. Detalji na obodima pogleda bili su mutni, ali mu je izgledalo da oni u centru postaju sve oštriji.
Shvatio je da stoji, svega dvadesetak koraka od prolaza. Shvatio je da više ne gleda u zemlju i da više nije neodlučan, zbunjen niti uplašen. Shvatio je da je glavobolja nestala.
Potom je potrčao iz sve snage prema suprotnoj strani prolaza.
Stil mi se dopada, a što se ideje tiče, moram da pročitam još neki nastavak, radi potpunijeg utiska. Pozdrav!
Hvala na čitanju, nadam se da ću uskoro napisati sledeći nastavak!
Kad god, neće promaći.
Kao što sam obećala, dajem komentar o ideji posle nastavaka.
Sviđa mi se ideja, priča je povezana, nestrpljivo očekujem dalje nastavke...
"Pokojnika" sam ostavila za čitanje kada se "nakupi" više delova, tako da ne moram da čekam nastavke. :)
