Ivica Milarić

Zabavan rat

Zvuči neverovatno, ali Sulejman nije znao da koristi SMS. Jedan dan se pojavio u garnizonu, i ja sam mu dodeljen kao osmatrač. Osim što sam imao zadatak da tražim mete, čitao sam mu poruke svakodnevno, kako su stizale.
 - Koliko danas?
 - Sedmoro - najavio sam.
 - Važi - klimnuo je i vratio pogled na durbin.
Sunce je pržilo po krovu i nama. Deset spratova niže, na ulicama Dare, revolucija se odvijala uz redovne zvuke: demostracije, vrištanje, zapomaganje, eksplozije i rafale.
 - Imam jednog. Ulica na 11 časova.
Podigao sam svoj dvogled u tom pravcu. Tamo, iza ugla jedne od bočnih uličica, cev kalašnjikova je provirivala na svakih nekoliko sekundi.
 - Sprema se da protrči - Sulejman je zaključio. - Svakog trenutka.
I ja sam počeo da nazirem kolena nešto ispod cevi. Čovek je čučao iza ugla i, verovatno, skupljao hrabrost da krene. Cev je ponovo provirila, a trenutak kasnije, mrlja u obliku maskirne uniforme je skočila i počela da trči.
Hitac je odzvonio pored mog uha. Sekund kasnije, čovek je pao. Sulejman ga je pogodio u rame, a zrno verovatno prošlo kroz njegova pluća.
 - Šest - repetirao je.
 - Da, još šest.

Posmatrao sam ubijenog čoveka. Nosio je maskirnu uniformu Sirijske arapske vojske, a njegova puška ležala nekoliko metara dalje.
Otpuzao sam unazad i seo nasred krova da doručkujem, i dalje pogrbljen. Bio sam zadovoljan; još jedan mrtav ubica režima. Tu smo bili već nekoliko nedelja, na vrhu jedne od najvećih zgrada u Dari, Sulejman i ja, i ubijali ljude po ulici. Ostatk prostorija su držali ša’abija borci, uglavnom Alaviti iz predednikovog plemena, tu da podrže vojsku tako što su izlazili tokom noći i ubijali porodice aktivista. Razmišljao sam kako da i njih stavim pred Sulejmanov krst, pošto nije bilo mogućnosti da dezertiram.
Izvadio sam mobilni telefon iz džepa i pogledao ga.

Još jedan hitac je odzvonio.
 - Pet.
 - Dobro je, odlično - odgovorio sam punih usta, pitajući se kog vojnika Bašara Al Asada je Sulejman upravo ubio. Nekoliko minuta priključio mi se za baštenskim stolom gde sam otvorio dve konzerve.
 - Bolje da malo zastanemo za sada - počeo je da jede, - promenićemo poziciju i nastaviti posle doručka. Zamorno mi je sada.
 - Važi. Važi - dodirnuo sam telefon koji je stajao na stolu i pitao se šta bi Sulejman učinio da zna da odavno nema karticu. Poruke sam pisao ja, a zvuk njihovog pristizanja bio je samo alarm koji sam navijao. Srećom, njega telefon uopšte nije zanimao.
 - Koliko samo dezertera, neverovatno - odmahnuo je glavom između zalogaja.
Trudio sam se da oponašam kvote koje smo na početku dobijali od štaba, kada su demonstracije počele: svakodnevno, između pet i deset ljudi. Naš pukovnik je rekao da nećemo koristiti radio vezu, jer mogu da nas slušaju strani teroristi i uzurpatori našeg voljenog diktatora. Samo što sam ja uveo malu izmenu; umesto civila i boraca slobodne vojske Sirije, mete su odjednom u sms-ovima postali vojnici u vladinim uniformama, koji su u Deri masovno dezertirali i borili se na strani opozicije. Bar su tako sms-ovi objasnili jedan dan, isti kada sam izvadio karticu i bacio je preko zidića krova.
 - Jebeni dezerteri - složio sam se.
 - Misliš da ćemo ih pobediti? Izgleda kao da ih ima sve više i više.
 - Naravno - nikada ranije nije započeo razgovor o situaciji. - Nećemo napustiti Siriju - izdeklamovao sam frazu.
 - Da, živela - Sulejman se nasmejao. - Svaki dan, toliko ratnika pada, kao onaj vojnik malo pre, grčeći svoje puške. Rat.
 - Da - složio sam se, iako nisam znao na šta cilja.

Kasnije, tokom dana, prešli smo na južnu stranu zgrade, gde je Sulejman skinio glavu, skoro bukvalno, jednom poručniku.
U jednom trenutku, mobilni telefon koje je ležao izmešu nas oglasio se. Spustio sam pogled na njega kao da ga prvi put vidim u životu.
 - Šta je sada? - Sulejman mi se osmehnuo neprirodno.
 - Ovaj... ne znam - kroz glavu mi je prolazilo da li sam slučajno zaboravio da promenim zvono, ali zvuk je bio drugačiji.
Na displeju telefona je stajalo da je stigla nova poruka. Podigao sam ga.
 - I? Šta kažu?
 - Kaže... - gledao sam tekst i nisam verovao očima. - Trospratnica na 1 sat, treći sprat, prozor u sredini. Nemam pojma šta to znači.
Sulejman se malo pomerio i počeo da pregleda objekat.
 - Odblesak! Spusti glavu!
Zgrčio sam se čim sam čuo. Drugi snajperski okular. Čuo sam fijuk, nalik na petardu koja proleće jako brzo i puca iznad nas. Sujelman je ispalio dva hica.
 - Mrtav je.

Telefon se ponovo oglasio.
 - Šta kaže?! - proderao se na mene.
Drhtavim prstima sam otvorio sms i počeo da mucam.
 - Ulica... Ulica na 9 sati, desna zgra...  - njegova šaka je prekrila displej.  
 - Ostavi sada telefon i idi po municiju - Sulejman se okrenuo i odmah zapucao.
Rafali su počeli trenutak kasnije, a za njima i eksplozije ručnih bacača. Otpuzao sam do naših šatora i zaliha, i počeo da izvlačim stvari. Ipak, zastao sam i otvorio masku telefona. Ispod baterije nije bilo kartice. Nisam shvatao šta se dešava.
Iza, Sulejman je pucao na svakih nekoliko sekundi. A poruke su samo stizale. Pola sata kasnije, borbe su počele ispod nas, iako je većina ša’abija boraca pobegla kada su videli da je slobodna vojska započela ozbiljan napad.
 - Pobiće nas - primetio sam zbunjeno. - Ušli su u zgradu.
Sulejman je nastavio da puca.
Glas mi je drhtao dok sam razmišljao kako da spasim glavu. Sumnjao sam da će mi poverovati da sam sabotirao snajpersko gnezdo sve vreme, i da sam na njihovoj strani. A onda sam dobio ideju.
Izvukao sam pištolj i repetirao. Pomislio sam da je ubistvo režimskog snajperiste dobar način dokazivanja lojalnosti.
 - Umorio sam se - Sulejman je ustao i ostavio pušku. - Hajde nešto da pojedemo!
Kada mi je prišao na nekoliko koraka, podigao sam oružje i uperio ga u njegovo čelo.
Ništa nije rekao, samo je nakrivio glavu.
 - Izvini - začkiljio sam i povukao obarač.

Ništa se nije desilo, a Sulejman mi se smešio.
 - Eh - uzdahuo je, dok sam ja bezuspešno pokušavao da pucam.
U prolazu mi je isčupao pištolj iz šake i bacio ga sa zgrade. Potom je nehajno seo za sto.
Buka je bila sve jača i sve bliža.
 - Moramo da uradimo nešto - zamucao sam - Umrećemo. Neće poverovati da sam sve ovo uradio za revoluciju. Ne želim da umrem... - bio sam na granici plača.
Sulejman je uzdahnuo ponovo.
 - Plašiš se smrti? - pogledao me je ozbiljno.
 - Da.
 - Eh... ljudi... Daj mi taj telefon!
Uzeo je mobilni iz mojih ruku i pogledao displej, a potom počeo da kuca. Ispod nas, glasovi i odjeci bili su sve bliži.
 - Prekri rukama uši
 - naložio mi je.

Trenutak kasnije, ogromna eskplozija zatresla je zgradu. Krov se tresao, i ja sa njim, vrišćeći bez prestanka. Sulejman je samo sedeo mirno. Usledilo je još nekoliko istih. A onda se sve umirilo. Glasova ispod nas više nije bilo.
 
- Dronovi. Obožavam vašu industriju naoružanja, svaki put sve bolje i bolje igračke. Ne znam ni kako ste mogli da ratujete pre nastanka Sjedinjenih država, oni su stvoreni za ovo - dok je govorio, pogledao sam njegove oči.
Odjednom, imao je samo jedno, i to je bila crna kugla, unutar kojih sam video kako milioni umiru, od kamenih sekira, mačeva, kremenjača, mitraljeza i laserski navođenih bombi. Rat.
 - Ko... šta si ti?
 - Ja sam ovde - nasmejao mi se Sulejman. - A upravo je započela NATO akcija protiv snaga sirijskog predsednika. I u prvom napadu, bombardovali su pogrešnu stranu. Biće ovo odličan, dug rat već vidim!
Pomislio sam da ispred mene sedi nekakav demon.
 - Nisam demon, nego nešto mnogo veće, ali to nije bitno.
 - Reci mi, hoće li Asad pasti? – morao sam da znam.
 - Hoće. Nadam se samo da će dočekati smrt sa pozlaćenim pištoljem u šaci, voleo bih da ga vidim u mojom dvoranama, da sa drugim ratnicima dočeka kraj sveta i ledene vukove.
 - A ja? Hoćeš li sada mene ubiti?
 - Ne brini — potapšao me je po glavi. — Sviđaš mi se, štitonošo moj, nemilosrdan si, razmišljaš pod pritiskom i sklon si obmanama i izdajama; podsećaš me na jednog od mojih sinova.
Ipak, ta prevara sa telefonom mi je baš lepo razbila rutinu. Mislim da ću te zadržati pored sebe.
A stvarno zabavne stvari tek slede za nas!