Ivica Milarić

Petak, Jun 01, 2012

Žuti kanarinac ljubavi

Priča koju želim da Vam ispričam je užasna i fantastična, vredna najuzbudljivjih i najmračnijih ispovesti prinčeva, generala, robinja i svih ostalih aktera koju su glumili na pozornici koju zovemo istorija sveta; u predstavi koju zovemo život.
Naravno, priča koju Vam dajem, kao i sve velike priče, bazira se na novčiću oko kog se, čini se, vrti kompletno postojanje, i koji ima dva lica - na jednom se nalazi najlepša emocija poznata živim bićima - ljubav.
Na drugom, njena potpuna suprotnost - mržnja.

Doduše, pre nego što počnem, moram da priznam da je moja perspektiva događaja koje ću vam preneti izuzetno ograničena, i, avaj, svedena na sve što sam mogao da vidim i čujem iz svog kaveza, budući da sam, kao što verovatno pretpostavljate, kanarinac. Žute boje. Ipak, bez obzira na moju prividnu neupečatljivost, odigrao sam ključnu ulogu u ovim događajima, ili, bolje rečeno, bio primoran da je to učinim.
Priča počinje u stanu, običnom stanu, ni previše velikom, ni malom. Njegovi stanari bili su žena i muškarac, Bojana i Isidor, mlad par iz redova ljudskog roda, koji se odlučio da počne zajednički život. Ponosan sam na činjenicu da sam, nakon kupovine te nekretnine, ja, skromni, žuti kanarinac, bio njihova sledeća zajednička investicija.
To nije bila slučajnost. I Bojana i Isidor su delili, osim ljubavi prema jedno drugom, i ljubav prema životinjama. Izabrali su me u prodavnici kućnih ljubimaca i doneli u svoj novi stan.

- Osvežiće ove bezbojne zidove – Bojana je zaključila.

Ubrzo, oboje su počeli da donose stvari, a prostor oko mog kaveza polako da se puni knjigama, nameštajem i svim ostalim predmetima koji su potrebni ljudima.
Ali, sve srećne priče dostignu vrhunac, iza kog često stoji najava katastrofe. U ovoj, to je bio kraj useljenja, kada su oboje odlučili da poslednje donesu svoje najdragocenije vlasništvo.
Bojana je imala psa, a Isidor mačku. Prvi je bio beli mužjak po imenu Hektor, dok je Isidor zvao svoju veliku, crnu mačku Frida.
Jasno se sećam dana kada su došli, i trenutka kada su se ljubimci ugledali. Kada bi pogledi mogli da pale vatre, taj bi bio u stanju da ponovo zapali Rim.

- Mir, Hektore. Sedi - naredila je Bojana.
- Vidi što se Frida nakostrešila, ha! Polako, polako, sada ćete morati da se družite.

Oh, naivni ljudski vlasnici! Koliko su samo loše i površno poznavali svoje ljubimce. Ja, sa druge strane, sam odmah video varnice koji izbijaju iz očnih jabučica, bojne otrove koji kuljaju na nozdrve i kiselinu koja se, zajedno sa pljuvačkom, cedi niz očnjake, pseće i mačeće u jednakoj meri. Da su mogli, Hektor i Frida bi skočili jedno na drugo i ne bi prestali da napadaju dok jedno od njih ne bi ležalo u lokvi sopstvene krvi, mrtvo i hladno. Verujte mi, David i Golijat, Roki i Ivan Drago; svi oni posmatrali su se sa manje mržnje nego što su jedan pas i mačka činili u tom trenutku.
Nekako, uspeli su da ih odvuku u odvojene sobe, slažući se šaljivo da će im biti potrebno malo vremena da se ''naviknu''.
Zapanjeno sam posmatrao ovaj prizor, i dane tenzije koji su usledili. Mogao sam, međutim, samo da nemo sedim u svom kavezu i čekam da počne rat. A najgore od svega, znao sam da ću ja, bez obzira ko pobedi, biti njegova druga žrtva.

Jer, kada se nisu streljali pogledima, video sam da gledaju mene svoji sumanutim očima. Ne verujte u mitove koje su prenosili dečiji crtani filmovi – kanarinace rado jedu i psi i mačke. Shvatao sam da će se, čim ubiju suparnika, sručiti na kavez i gristi i grebati dok ne dođu do mog perija. Atmosfera u stanu je od prozračne i vesele postala vir panike i zebnje za život, uglavnom za moj.
Naši ljudski vlasnici su se uspešno zavaravali, prepričavajući priče o prijateljima čiji psi i mačke žive u predivnom jedinstvu. U narednim danima dovodili su ljubimce u iste prostorije, i tada bi se životinje zaista primirle, u prećutnom dogovoru da svoj sukob sačuvaju za prvu pravu priliku.

Užasnuto sam posmatrao ovu prljavu igru, a vreme je proticalo. Vlasnici su morali uskoro da se vrate na poslove, budući da im je zajednički godišni odmor isticao. Jedno veče, saznao sam da nas sledećeg jutra ostavljaju same.
Kleo sam sudbinu koja me je osudila da umrem na ovako otužan način. A onda, u najvećoj tami najcrnje noći, iz čistog očaja za preživljavanjem, skovao sam suludi plan, koji je možda, samo možda, mogao da uspe.
Sutra, Bojana i Isidor napustili su stan. Čim su se ljudski koraci u hodniku udaljili, čuo sam dobovanje šapa i kandži po parketu. Uskoro, kao u vesternu, Hektor i Frida su se pojavili u dnevnoj sobi, direktno ispred mog kaveza. Pseća vilica je režala, mačiji nokti grebali lakirano drvo. Krv se osećala u vazduhu.

Tada sam otvorio vratanca kaveza, čiju kvaku sam, uz veliku muku, satima ranije polako izvlačio. Oboje su se okrenuli na zvuk, a ja sam teatralno izleteo napolje. Uzdao sam se u njihov tupav, predatorski instinkt i krvožednost, ali i glupu sreću.
Uspelo je! Na trenutak su zaboravili jedno na drugo i pogledali gore, prema meni. Hektor je skočio prvi, a ja na svojoj pernatoj zadnjici osetio vreo dah i čuo škljocanje zuba koje se zatvaraju u prazno. Frida je delovala zbunjeno, ali to nije potrajalo; uskoro je počela da se penje na nameštaj i skače, pokušavajući da preseče putanju mog leta. Užasni, opasni minuti tekli su za mene poput večnosti. Hektor je lajao kao sumanut, a Frida frktala nakon svakog doskoka. Oboje su nekoliko puta zamalo uspeli, a ja sebe primoravao da letim tako, znajući da je blizina neophodna da bi zaista poludeli.
Nakon nekoliko minuta neuspešnih napada, spustio sam se na vrh ormana i zastao. Na kratko sam bacio pogled prema podu, i za uzvrat dobio dva para očiju koji su istinski goreli. Da su mogli, rastrgli bi me u hiljadu delova.
Znao sam da predstoji ključni trenutak.
Praveći se da sam blentava ptičurina, nehajno sam nastavio da zveram, kao da sam ih u potpunosti zaboravio.
Obe životinje su se spustile.

Protresao sam perije, malo zapevao, i sleteo na rub prozora. Hektor i Frida počeli su da se vuku po parketu, približavajući mi se u savršenoj tišini. Prestravljen, trudio sam se delujem opušteno, kao tupavi plen koji nema predstavu šta ga čeka.
Kada su bili sasvim blizu, napravio sam nekoliko koraka prema njima, do samog kraja prozorskog okvira. Strah kakav ne mogu da opišem rečima strujio mi je venama.
Sve se odigralo u trenutku. Oboje su skočili prema meni, ali na gore, očekujući da ću, u trenutku kada postanem svestan opasnosti, pokušati da poletim, i to pravo u njihove čeljusti. Video sam da hrle prema meni, zapravo, sleću. Da sam poleteo u bilo kom pravcu, pretvorio bih se, trenutak kasnije, u žućkasti zalogaj.

Ali, ja sam pošao u suprotnom smeru, i bacio se prema podu, u uzani procep između zida i radijatora. Moje oči su odmah uronile u senku, ali sam čuo da iznad mene, nešto veoma glasno udara, a šarke prozora škripe. Zajedno, kao brat i sestra, Hektor i Frida su očajnički zacvileli kada su shvatili da se prozor otvara prema spoljašnjosti; njihova težina, kao i putanja, lako su ga otvorile. U sledećem trenutku čuo sam da se cika udaljava, a zatim da nešto poput manjeg i većeg džaka mesa, u kratkom razmaku, udara o asfalt.
Izvukao sam se iz podnožja radijatora i doleteo do prozora. Na ulici ispod, Frida i Hektor ležali su na trotoaru, sa zbunjenim prolaznicima koji su se okupljali oko njihovih tela.

Trijumfalno sam zacvrkutao, a zatim se vratio u kavez i zatvorio vrata kao da se ništa nije dogodilo.
Moj plan se odigrao savršeno! Ubilački poriv ludog psa i jednako lude mačke došao im je glava u obrtu kosmičke pravde, a ja bio presrećan, nesvestan da prava tragedija tek predstoji!
Nekoliko sati kasnije, Bojana i Isidor su se vratili i uvideli da životinja nema. Tražili su ih svuda naokolo, preturali nameštaj i okretali neotpakovane kutije sa stvarima. U dvorištu zgrade, neko je već bacio tela i sklonio svaki dokaz pada Hektora i Fride.
Ne sećam se ko je koga prvog optužio da je zaboravio otvorena vrata od stana, niti kako je tačno svađa počela. Iako su oboje izašli da traže svog ljubimca po okolim ulicama, nisu se vratili sa hladnijim glavama, već su samo bez reči legli i ujutro nastavili raspravu. Teške reči zamenile su još teže reči, Bojana je skinula prsten, a Isidor strpao malo odeće u kofer i otišao iz stana.
Nekoliko dana kasnije, počeli su da prazne svoj novi dom, i to u različitim terminima.
Bespomoćno sam posmatrao sam kako se njihova ljubav raspada zbog dve psihopatske životinje koje i ovako ne bi dugo poživele, bar ne zajedno. Sa smrću njihove mržnje umrla je je i ljubav između Isidora i Bojane.

I samo tako, ja, ništavan, mali kanarinac, žute boje, uspeo sam da ubijem ljubav. Sve je to isti novčić...