Ivica Milarić

Udovi

Doktor je pokušavao da pronađe arteriju i zaustavi krvarenje. Čovek je pucao sebi u nogu neposredno iznad kolena. Sačma je samlela kost i mišiće, a sada se koprcao i vrištao dok su zaposleni u hitnoj pomoći činili sve što mogu da ga zadrže u životu. Kako su sekunde tekle, čovek je bio sve mirniji i mirniji.
-    Uskoro ću biti ceo. Glas na telefonu nije lagao – skliznulo je sa njegovih usana zajedno sa malo pljuvačke kada su ga napokon odgurali u operacionalnu salu.
Doktor je obrisao znoj i pošao da zameni krvavu odeću.
Nekoliko časova kasnije, pred kraj njegove smene, izašao je ispred bolnice i pridružio se kliničkom psihologu koji je takođe izašao na pauzu.

-    Još jedan virusni poremećaj identiteta telesnog integriteta?
-    O da – doktor je zapalio cigaretu. – Stariji čovek, sačmara. Odradilo je posao.
-    Treći ove nedelje. Neverovatno. Da su bar stvarni PITI poremećaji; u tom slučaju bar ne bi želeli da im se udovi vrate, kao što je sada slučaj.
-    Kada bi trebao da bude onaj kongres SZO-a, spominjao si mi nešto o tome.
-    Sledeći mesec. Do tada, ako se nastavi ovaj trend, svaki deseti čovek će odstraniti sebi ruku ili nogu.
-    Užas.
-    Stvarnost. Da je grip, pa da možemo da izvedemo vojsku na ulice, napravio karantine, učinimo bilo šta. Ovako, možemo samo da se nadamo da će pronaći lek. Ili bar uzrok – psiholog je slegnuo ramenima.

Tokom poslednje cigarete pre spavanja, doktor je mogao da razmišlja samo o pandemiji; prvoj pandemiji mentalnog obolenja od kako postoji moderna medicina. Znao je sve zvanične teorije koje su istraživači predložili: od genetski modifikovane hrane, terorizma, informatičke prepoterećenosti korteksta, pa do zagađenih voda i stresa. Doktor je razmišljao, istraživači i javnost su razmišljali, a svaki dan, sve više i više ljudi pokušavalo da odstrani svoje udove. Potom je sam legao u krevet. Njegova supruga je bila u bolnici, i oporavljala se od autoamputacije šake. Nekako, skliznuo je u san, ne ispuštajući pandemiju iz misli.
Sledeći dan, jedan novinar ga je posetio. Kratko se predstavio i objasnio ukratko zašto želi sa njim da razgovara.
-    Razgovarao sam sa više desetina lekara u hitnoj pomoći, i od većine čuo isto. Da li ste primetili da su ljudi koji su pokušali da uklone svoje udove spominjali nekakve telefonske pozive? Ili nešto slično?
-    Pa, - doktor je počeo da se priseća. - baš juče je bio slučaj u kom je čovek spominjao glas na telefonu – setio se sličnih izjava, ali ih je pre toga otpisivao kao blebetanje u bolovima. – Bilo je i drugih, sada kada spominjete. Jedna žena, pre nekoliko nedelja...
Doktor je navodio pacijente, a novinar, znojavog čela, sve pisao.
-    Hvala vam – pošao je da krene, ali ga je doktor zadržao.
-    Šta ste saznali? Imate li neke informacije o poreklu pandemije?
-    Pre nekoliko godina – novinar je nervozno pogledao oko sebe, - osnovana je multinacionalna korporacija ''Bioskutum''. Rade na veštačkim udovima, veoma napredne stvari, iako kažu da je sve i dalje u fazi testiranja. Mislim... ne, ništa još ne znam. Hvala još jednom – brzo, novinar je ustao i napustio prostoriju.

Uznemiren, doktor je posetio suprugu koja je ležala u istoj bolnici. Zatekao ju je sa crvenim, podbulim očima, iako se pretvarala da nije plakala.
-    Kako si?
-    Već si me posetio danas – odgovorila je oštro.
-    Znam, znam dušo. Došao sam nešto da te pitam: dan, kada... kada si inficirana. Da li si, možda, primila pre... toga... toga što ti se desilo, da li si primila telefonski poziv.
-    Kakvo je to pitanje? – namrštila se. – Nisam tada razmišljala o telefonu. Ali – zastala je. – Sećam se, sećam se nečega, možda. Spustila sam telefon na sto. Pre nego što sam pošla po... – suze su joj ponovo ispunile oči. – Pošla po sataru...
-    Nemoj plakati – pokušao je da ju zagrli, ali ona to nije želela.
Još jedno veče u praznom krevetu, ispunjeno samo cigaretama i razmišljanjem.
Nekoliko dana kasnije, novinar se vratio, bez leve ruke.
-    Telefonom! – prepoznao je doktora i privukao ga bliže dok su još bili sami. – Planiraju da zamene sve te nedostajeće udove robotskim uređajima. ''Bioskutum'' izaziva auto-amputacije!
Ubrzo, sedativi su ga ućutkali.

Uplašen, doktor nije znao šta da učini. Nevoljno, gotovo nesvesno, počeo je da traži infomracije o kompaniji, i da razgovara sa prijateljima u drugim bolnicama. Takođe, prestao je da se javlja na telefon.
Sledeći mesec, ''Bioskutum'' je objavio da je uspeo da dizajnira i proizvede sledeću generaciju veštačkih udova. Nudili su opseg pokreta veoma blizu stvarnih udova, ali su takođe zahtevale hiruško spajanje sa živim tkivom. Države su ove uređaje kupovale kao deo globalnog zdravstvenog programa koji je uredio SZO, a većina žrtava pandemije prihvatila da ih ugradi.
Nakon noći bez trunke sna, doktor je odlučio da je vreme da uzme sve što je saznao, i izađe u javnost. Pozvao je nekoliko većih medijskih kuća i zakazao razgovore.

Kidnapovali su ga isto veče.
-    Šta tačno mislite da znate? – osoba se nalazila ispred snažnih reflektora, i za doktora bila sam crn obris. 
-    Kako to radite? – doktor se pomirio sa sudbinom, i, za kraj, samo želeo da sazna istinu. – Naterate ljude da učine tako nešto?
-    Tehnika kratkoročnog uslovljavanja, veoma kompleksa stvar. Jedno od naših novih znanja. Dobili smo poruku iz svemira pre nekog vremena. U njoj, osim raznih, čudesnih tehnologija, poput uslovljavanja, nalazilo se i upozorenje. Postoji jedna druga vrsta živih bića, koliko razumemo, bazirani na ugljeniku. Pokušavaju da nam pomognu, budući da je invazija neminovna.
-    Pandemija nije slučajnost. Dali su nam je vanzemaljci? To hoćete da kažete?
-    Nikako, oni samo hoće da nam daju kakvu-takvu šansu. Pozivi uslovljavanjem indukuju potrebu za amputacijom. To je jedini način da se spremimo, a možemo to da učinimo samo krišom. Na kraju, ni vi mi sada ne verujete. Ipak, ne smemo da vam dozvolimo da privlačite dodatnu pažnju.
-    Hoćete li me ubiti?
-    Naravno da nećemo. Sve ovo vam iznosim da lakše podnesete ono što predstoji, ne želimo da budemo kliše ''ljudi u crnom'' koji čoveku ispred zida za streljanje objašnjavaju svoje planove. Biće nam potrebna svaka osoba ukoliko želimo da preživimo kao vrsta. Ako vi i drugi počnete da ukazujete na ''Bioskutum'', samo ćete nam zakomplikovati proces. Vremana je, na žalost, sve manje i manje, pa smo bili primorani ovo da učinimo – pružio mu je kutiju sa cigaretama, a doktor drhtavim rukama zapalio jednu. – Posmatrajte ovo kao mobilizaciju – video je da osoba stavlja slušalice poput onih koje nose radnici na pneumatskim bušilicama. – Na stolu se nalazi mačeta. Srećno.

Doktor je pogledao u pravcu u kom je čovek pokazivao, a zatim čuo kratku poruku. Nije se jasno sećao njenog sadržaja, ali je odmah primetio da mu šake više ne drhte, i svhatio da imao neodložnu potrebu da odstrani svoju desnu podlakticu.
*
Laserski snop prosekao je kroz ruševine, a doktor zalegao iza komada armiranog betona. Neprijateljski vojnik, stvorenje nalik na oktopoda, tražilo ga je u kršu. Doktor je provirio preko ivice, a zatim zapucao u kratkom rafalu. Njegov snop bio je precizniji, a neprijatelj se sručio poput debla.
Pažljivo se izvukao iz tog sektora, i, držeći se zaklona, vratio u bazu. Svuda, činilo mu se, trajale su borbe, i znao da je jedinica u kojoj je njegova supruga takođe u blizni. U bunkeru svoje jedinice, pronašao je prvu osobu sa robotskom nogom i zatražio da mu dopuni baterije laserskog pištolja. Kada se uverio da je oružje napunjeno, sklopio je uređaj u robotsku, desnu šaku.