Ivica Milarić

Četvrtak, April 05, 2012

Tramvaj broj 9

Stižem u Beograd oko sedam. Napolju je svetlo, a autobuska stanica izgleda odbojno, kao, valjda, i svaka druga stanica na svetu. Niski taksisti me odmah saleću.

- Treba taksi, hoćeš taksi, taksi, taksi?

Trudim se da ih ne gledam u oči. Obučeni su slično, imaju tamna lica, ne znam da li od prljavštine ili sunčanja. Smeškaju mi se, i deluju mi potpuno odvratno. Moguće je da se samo tripujem, ipak sam nedavno ustao, a spavao sam veoma loše. Trudim se da osetim uzbuđenje zbog putovanja, koju mrvicu radosti zbog susreta sa novim, nepoznatim, ali nema toga u meni. Samo sam nervozan i pun negativnog naboja, poput čoveka koji očekuje loše vesti. Znam da je to zato što kompletno putovanje shvatam previše ozbiljno. To mi je jasno, ali ne mogu da se odmetnem osećanju.

- E pa jebi ga - izdišem i izgovaram ispod glasa, i nadam se da me niko ne sluša, da ne bi pomislili da govorim sam sa sobom.

Pa šta ako i pomisle? Nije da me neko od njih poznaje i da će to potom preneti svojim roditeljima.
Prilazim trafici kako bih kupio usranu Busplus kartu, sve vreme jebući majku sistemu elektronske napalete koji nikada nisam uživo ni video. Znam samo da je to dodatna komplikacija, a meni nije ni do osnovnih komplikacija. Stižem do prve trafike, pogledom tražim nalepnice po izlogu.

- Imate li one Busplus karte? - mumlam kroz šalter kao da kupujem kokain ili plutonijum.
- Nema - trafikantkinja ima dugačke nokte, lakirane u svim bojama vidljivog spektra.
- Aha - tupo klimam glavom, očekujući dalje objašnjenje ili neku pomoć.

Ništa od toga. Zato idem do sledeće trafike. Žena koja je u njoj objašnjava, ljubaznije, da prodaje samo elektronske dopune.

- Pa gde da kupim kartu? - slomljeno pitam.
- Pa u tramvaju.

Ja sam potpuni kreten.
Koračam preko pešačkog prelaza i pri tome dvadeset puta gledam levo-desno, plašim se da trolejbus ne izlezi iz zasede i usmrti me u velikom Beogradu. Nedostaju mi samo gumene kaljače i slamnati šešir.
Stanica se nalazi između autobuskih zgrada, a tamvaji stižu preko čeličnog mosta. Čekam devetku. Nije duga devetak, obična devetka, a oko mene su obični ljudi, klinci i starci, i svi gledaju svoja posla. Samo ja zurim u njih poput policijskog psa.
Devetki je bilo potrebno nekoliko minuta da stigne. Ulazim sa masom i kucam vozaču na prozor. Tramvaj miriše na zavese u međugradskim autobusima - znoj, prašina i nešto treće o čemu ni ne želim da razmišljam.

- 120 dinara.
- Imam 200.
- Čekaj. Nemam da ti vratim kusur. Nema veze - vraća mi vozač pare.

Držeći u rukama dve plave novčanice, odlazim nazad i sedam na prvo slobodno mesto. Drugi elegantno prislanjaju svoje kartice na čitače.
Posmatram šine i pitam se kako je moguće da metalni točkovi koji se kotrljaju preko kombinacije metala i asfalta ne prave mnogo užasniji zvuk. Znam da moram da pređem deset stanica i izađem kod ulice nekakvog kapetana, čije ime ima veze sa zavišću, tako sam zapamtio.
Spremam se da brojim, kada, odjednom, čujem glas sa razglasa.

- Železnička stanica - metalni eho razbija glas do granice nerazumljivosti. - Železnička stanica.

Po prvi put tog jutra sam srećan. Dobre vesti! Neću se izgubiti, čuću kada stignemo do kapetana Zavisića, Znavišića, kako god se taj kapetan zvao.
Klackamo se kroz Beograd, a ja blenem kroz prozor. Hram Svetog Save, Karađorđev park koji ima posebno ograđene prostore za istrčavanje pasa. 5. Beogradska gimnazija, kockasta i siva kao vlažni san nekog jugoslovenskog arhitetke. Tramvaj se penje i ljulja, na šta reagujem samo ja. Svi ostali putnici gledaju napolje, slušaju muziku u slušalicama ili čitaju novine. Samo sam ja ovde stranac, svi su oni urođenici, lokacli, a slike izvan prozora su im dobro poznate.
Pokušavam da se setim koja je stanica na redu, deveta ili deseta. Glas mrmlja na razglasu, ali zbog buke saobraćaja ne čujem dobro šta objavljuje.
Opet sam nervozan. Ustajem ili lomim se da li da pitam vozača ili nekog saputnika gde bi trebalo da siđem. Naglo, hiljadu misli prolazi mi kroz glavu: promašiću stanicu, idem u pogrešnom pravcu, zakasniću, ispašću glup, ispašću smešan, ispašću dete koje ne zna da se snađe u gradu u svojoj zemlji.
Stajemo na jedanaestoj ili dvanaestoj stanici. Pribijam se uz zvučnik i slušam iz petnih žila, ali buka ipak guši svaku razumljivost.
Tramvaj staje. Spreman sam da presečem. Pritiskam dugme i izlazim. Tramvaj odlazi, ja se okrećem oko sebe.

Na stanici se nalazi ime. Kapetana Zavišića.
Gledam na sat. Nalazim se gde bi trebalo da budem, samo 30 minuta ranije.
Jebao me kapetan Zavišić.