Sreda, Novembar 30, 2011
Cenite kretene
Ozbiljno, mislim baš to. Cenite sve ljude koji vas nerviraju, koji uvek imaju nešto da kažu i prokomentarišu, koji često neće da se igraju sa ostalima i koji su, u nedostatku bolje reči, totalni drkoši.
To su ljudi, koje bi voleli, da ih, ukoliko su muškarci, neka zalutata lopta pogodi u međunožje, a ako su žene, u sisu.
Ako radite sa njima, oni komplikuju život. Ako izlazite sa njima, oni uglavnom ostatku kvare zabavu. Ako ste u vezi sa njima, često želite da im odgrizete glavu.
Pitamo se zašto te budale samo ne mogu da uživaju u onom što imaju. Zašto ne prihvate akciju ''10 hiljada lepih dana'', ili inicijativu ''Osvešćivanje mladih birača kroz transparentnost demokratskih procesa u okruženju pomirenja i tranzicionih vrednosti'', koje, za nas, finansira vlada neke udaljenje, snegom prekrivene zemlje?
Zašto se jednako podrugljivo smeju i u crkvi i na sastanku anarhista-levičara?
Odgovor je zato što vole, ili, bolje rečeno, imaju potrebu da gurkaju, zapitkuju, i nikada, nikada, na jedan ili drugi način, ne mogu da prećute.
Takvi su sa prijateljima, takvi su sa političarima koji veruju u porodicu i tradiciju, takvi su sa uticajnim liderima civilnog društva, takvi su sa ljubavnicima i roditeljima, kao i sa decom.
Oni su nam, međutim, neophodni. Sve te drkadžije i seratorke; bez njih, bili bismo ubeđeni da je svet ogroman stonjak, sveže opran i ispeglan do savršenstva.
Za njih, sve te kretene, stonjak je trošan, prekriven rupama od cigareta, flekama od vina i slinama zarolanim u kuglice.
Sada je trenutak kada bi trebalo da kažem kako oni zapravo menjaju svet na bolje?
Na žalost, nije tako. Suviše su gorki i cinični da bi verovalo u bilo šta, pa čak i svoje vizije za bolje sutra. Oni su samo tu, kao onaj bolni osip među nogama, koji vas neće ubiti ali pecka pri svakom koraku.
Zašto su nam, u tom slučaju, uopšte potrebni?
Zato što ovi ljudi jesu osobe koje testiraju sistem. Oni drmaju mašinu i osluškuju šrafove koji se klimaju, zubčanike koji preskaču. Svesno ili nesvesno, svi oni traže rupe u kolektivnoj gluposti. Nas ostale, naravno, sve to užasno nervira, jer je neprijatno, naporno, možda i preteće. Glupost je udobna.
Svi ti kreteni neophodni su jer stvaraju klimu u kojoj pojedinci mogu da se rode i odrastu neispranog mozga. To su ljudi koji će, jednog dana, kada odrastu, svet promeniti na bolje. Neće ga popraviti, to nikako, ali svaka od tih retkih osoba, učiniće nešto malo, ali opet, značajno; jedna od rupa na stonjaku stvarnosti biće zakrpljna; jedna fleka protrljana vlažnom krpom.
Da li sam možda ja takva osoba?
Definitivno nisam. U nedostatku boljeg izraza mogu samo reći da mi, ukoliko vas ne poznajem, savršeno zvone jaja za vas i vaše probleme. Moj kompletan fokus je na meni i ljudima oko mene – ne činim nešto da pomognem demonstrantima u Siriji, ne želim da nahranim gladnu decu u Africi.
Ja sam sebičan i kratkovid, a samim tim, nikakav kandidat za spasioca bilo čega. Uglavno, jako sličan vama.
Ali, da li mislim da sam možda ja jedan od tih kretena?
Ne znam, verovatno nisam. Mogu samo reći da se svakodnevno trudim da budem.
Ne razumem, zaista se trudiš? Ne šališ se? Da budeš deo priče " Suviše su gorki i cinični da bi verovalo u bilo šta, pa čak i svoje vizije za bolje sutra. "
Pa, siguran sam da neću ništa veliko promeniti, niti se trudim, pa je onda bolje da budem jedan od ''tih''.
Skeptičnost me je vakcinisala protiv verovanja u veliku većinu stvari, novih i starih.
Siguran sam da takav život verovatno ljudima koji ne dele moje mišljenje deluje užasno, ali osećanje je uzajamno ;)
Ne verujem da si takav, samo pokušavaš da budeš da bi se zaštitio.
Videću šta ćeš sutra reći po tom pitanju na mom blogu :))
Interesantno. Ja sebe ne smatram ni jednim ni drugim... možda negde između. Tako mi najudobnije. Ne mogu da pomognem svima(pogotovo deci u Africi), ali definitivno ne moram da budem takozvani hejter i da crnim, pljujem, vređam i omalovažavam one koji hoće a i mogu. Sigurna je samo činjenica da na svetu nije sve crno ili belo a tu leži odgovor na pitanje ko si i šta si. Onakav si kakvog te drugi vide a nisi onakav kakvog vidiš sebe u ogledalu! pozzz
Pitanje identiteta je nešto o čemu svi razmišljamo stalno, a vrlo malo nas dolazi na kraju do bilo kakvog odgovora. Za mene je to dobro, zazirem od ljudi koji su shvatili šta je ''istina''.
Hvala na čitanju! ;)
Tekst je malo čudan (nesredjen?) ali me je ipak podstakao na razmišljanje da li su moji roditelji, prijatelji, ljubavnici, saradnici, komšije i ostali razni zaslužili količine govana, koje na njih redovno izručujem bez obzira na temu, povod i situaciju, samo zato što je odnos iskustva i pozitivnih ishoda u mom dodiru sa živim i mrtvim svetom došao do tačke kad jedino mogu da konstatujem da sve oko mene izgleda, zvuči i miriše na govno. Od ovakvih kao ja ne očekuj da će promeniti svet na bolje jer ne vole da čačkaju po govnima rasutih posvuda, po čitavom stonjaku (i sam je stonjak tanko i brižljivo razvučeno govno ali niko ne primećuje). Vreme neće promeniti ništa, biće samo gore i završiću ovakav u grobu koji će, sigurno je, biti na sranje groblju daleko od raja i pakla sa ružnim crnim uglačanim spomenikom na kome će slučajni prolaznici gledati svoje glupave odraze. Nemoj biti cinik ako ne moraš, to je baš veliko sranje.
